Grčki pisac Plutarh priča sledeći slučaj. U selo koje se nalazilo blizu Atine dođoše dva vojnika iz pobeđene atinske vojske donoseći žalosnu vest. Oni svratiše u berbernicu u kojoj je u to vreme berberin brijao čoveka. On mu je nasapunjao glavu i već je obrijao jednu polovinu, kad ču ovu vest. Berberin sve ostavi pa potrča u Atinu koliko su ga noge nosile kako bi prvi doneo vest o porazu. Poče da viče na ulici: “Jeste li čuli da su Spartanci razbili atinsku vojsku?”
U gradu nastade metež. Ali, zatim vlasti počeše da ispituju o čemu se radi, šta se desilo. Glasine nisu bile potvrđene. Berberina uhvatiše i počeše da traže dokaze. Naravno, nije mogao da da nikakve dokaze. Tada ga osudiše na pogubljenje zbog remećenja mira. Odvedoše ga na gubilište, i dželat je već bio izvukao mač iz korica da mu odseče glavu. Gorko se kajao berberin zbog svoje strasti prema novostima. Davao je reč da se više nikad neće mešati ni u čije stvari ako slučajno ostane živ. I odjednom narod povika: “Stanite, ne ubijajte ga!”
Umorni vojnici su napokon došli do Atine i potvrdili da je vojska zaista pobeđena i razbijena. Berberina odvezaše. I čim je došao k sebi on je još ne sišavši sa gubilišta odmah postavio pitanje dželatu: “A jeste li čuli šta se dogodilo sa vojskovođom? Da li je zarobljen ili je ubijen?” Nije se ničemu naučio.
Dakle, prvi uslov za borbu sa brbljivošću jeste izbor sabesednika.

Drugi je kontrolisanje svojih reči. Svoje misli treba da izražavamo što je moguće kraće.

Osim toga, u razgovoru treba izbegavati sva nepotrebna ponavljanja. Gord čovek voli da stalno ponavlja jednu istu rečenicu kao da želi da je fiksira u sećanju drugih. Uopšte, brbljivost je jedan od znakova gordosti.
S druge strane, treba izbegavati sledeće često suvišne fraze kao što su: “izvinite”, “želeo bih da vam kažem”, “da vam ne smetam” i tako dalje. Ovo je spoljašnje, lažno smirenje, koje obično skriva duhovnu gordost. Ako želite da kažete nešto potrebno i korisno nemate zbog čega da se izvinjavate. Ako hoćete da kažete nešto prazno neće pomoći ni molba za oproštaj.
Zatim, čovek treba da se nauči da sluša druge.  Mnogi od nas ne umeju da saslušaju svog sabesednika: prekidaju ga, ne daju mu da iskaže svoju misao.
Takođe se ne sme govoriti pod uticajem gneva i drugih strasti. Zbog svega što kažemo u stanju gneva kasnije ćemo gorko žaliti. Prvo treba da se smirimo. Neki su savetovali da ništa ne odgovaramo kada smo uznemireni, ali ako je to ipak neophodno da prvo trideset i tri puta izgovorimo Isusovu molitvu ili da se u krajnju ruku obratimo Bogu kratkom molitvom da nam pomogne i uputi nas. Takođe, ako nas pitaju za nešto veoma važno, ne treba odmah da damo odgovor, već da ga odložimo, možda i do prekosutra.
Uopšte, čovek treba da izbegava da bilo šta govori o ljudima, da ih ocenjuje, hvali ili osuđuje, jer je čovekovo srce duboko more, a mi vidimo samo njegovu površinu. Jedan od Svetih Otaca je jednom rekao:
“Ako dospem u Raj začudiću se trima stvarima. Neću videti u Raju one koje sam mislio da ću videti tamo. Videću u Raju one koje nisam očekivao da vidim tamo. I na kraju, začudiću se ako se ja spasim!”
Kada govorimo svaka naša reč treba da bude iskrena, treba da izlazi iz srca. Jedna ista rečenica u zavisnosti od toga da li je rečena od srca ili se izgovara samo mahinalno, po navici može biti i potrebna i grehovna.
Na primer, kada se srećemo sa prijateljem, mi ga pitamo: “Kako si?”.  Ako nas pritom, zaista, zanima kako je ovaj čovek, ako želimo da saznamo da li mu je nešto potrebno, ako smo spremni da mu pomognemo, onda je to glas naše ljubavi. Ali, ako pitamo mahinalno: “Kako ste?” bez ikakvog osećanja prema drugom čoveku mi lažemo i licemerni smo, to je – praznoslovlje.
Sveti Oci su govorili: “Kada stupaš u razgovor odredi sa kakvim ciljem govoriš, znaj sa kim govoriš, o čemu govoriš, zašto govoriš, gde govoriš i koliko govoriš. Ako pri tome budeš imao na umu da ćeš zbog svojih reči biti osuđen ili opravdan, shvatićeš da je daleko bezbednije ćutati nego govoriti!”