Cela  fizionomija  sveta  izmenila  se  za  nepunih  pedeset  godina.  Stari dobri  obrasci  vrednovanja  stvari  i  voljenja  nestali  su  bez  traga.  Nestali  su  ljudi,  zamenili  su  ih  mutanti.  Decenijama  je  brisana  razlika  između  onoga  što  je  lepo  i  onoga  što  je  ružno,  te  se  ljudi  zbog  toga  ponašaju  dezorjentisano  i  haotično.  Zato  sam  odlučila  da  nekoliko  narednih  redova  posvetim  današnjem  čoveku,  i  uticaju  savremenog  sveta  na  ljudsku  psihu  i  delanje.

      List  hartije  je  od  davnina  savladavao  razdaljine  i  zamenjivao  prisutnost,  prenoseći  poruke  različitog  sadržaja.  Dugi  niz  vekova  to  je  bio  jedini  vid  kontakta  među  onima  koji  nisu  zajedno.  Međutim,  savremeni  sistemi  komunikacije  toliko  su  napredovali  da  epistole  klasičnog  oblika  polako  padaju  u  zaborav,  a  sa  njima  i  mnoge  draži  koje  noviteti  nikada  ne  mogu  posedovati.  Čak  se  i  Čehov  žalio  na  bezdušnost  i  krutost  telegrama.

Elektronska  pošta  nam  omogućava  prenos  pisane  reči  za  samo  nekoliko  trenutaka,  ali  uskraćuje  čitanje  između  redova,  uživanje  u  rukopisu  osobe  sa  kojom  komuniciramo.  Ne  možemo  uočiti  opadanje  koncentracije,  žurbu,  ozlojeđenost,  koje  će  nam  otkriti  izgled  napisanih  reči,  čak  i  kada  njihov  smisao  to  želi  da  prikrije.

Telefonski  razgovor  podrazumeva  sagovornika,  koji  je  u  pismu  zamišljen,  a  monolog  je  zamenjen  dijalogom,  i  time  je  pored  svih  prednosti  brzog  prenošenja  poruke  i  razmena  mišljenja  izgubljeno  mnogo  – prvenstveno LEPOTA  GOVORA  svojstvena  pisanoj  formi,  čak  i  kada  ona  ne  pretenduje  da  se  približi  umetnosti.

Iz  nečijeg  pisma  možemo  upoznati  samog  čoveka,  njegov  temperament,  karakter,  osećanja,  koji  veoma  često  mogu  biti  sasvim  različiti  od  predstave  stečene  na  osnovu  poznavanja  golih  činjenica.  Na  primer,  niko  ne  bi očekivao  od  uzdržanog  diplomate  i  prefinjenog  liričara  da  svoj  bes  izrazi  nizom  psovki,  ali  Jovan  Dučić  (1871 – 1943)  u  trenutku  kada  bi  se  osetio  prevarenim  nije  mario  za  pristojnost,  pa  čak  ni  za  gramatiku.

» Magdalini  Magi  Živanović

Žitomislić, ponedeljak,29.XI. 1894.
Draga  Mago,

Došao  sam  opet  u  moju  milu  samoću.  Vratio  sam  se  ovamo.  Bez  igde  ikog  i  moje  tuge  koja  me  neprestano  prati! Juče  sam  ti  pisao  i  znam  da  si  primila  pismo,  a  da  li  si  ga  pročitala  ili  turila  u vatru,  ja  ne  znam.  Oprosti  mi  što  ti  evo  opet  dosađujem  mojim  pismom  jer…

Dakle  dozvoli  mi  da  ti  reknem  još  i  ovo.

Sinoć  sam  ti  rekao:  ništa  ne  biva  bez  svog  povoda.  To  se  nekad  govorilo  za  me  i  Mirkovićku,  a  to  se  danas  govori  za  tebe  i  onog  lijepog  što  si  ga  još  onda  na  slici  viđela  i  begenisala…

decembar,  1894

(…)  Ali  nemoj  misliti  da  ja  mislim  da ti  voliš  njega.  Ah  ne!  Ne  voliš  ti  nikog,  nego  si  ko  i druge  nepoštene  ženske.  Hoćeš  samo  da  se  udaš.  Sram  te  bilo!  Da  je  sreće  da  te  svaki  čas  peku na  ražnju  ti  bi  izdržala  dok  ja  ne  dođem,  ili  bar  ne  bi  izlazila  nigdje!  Ili  ako  ništa  ne  bi  govorila  i  obećavala  drugom,  da  Bog  da  te  sam  Bog  gromom  ubio.  Kako  sam  mogao – kurvo  jedna  ni  sa  jednom  ženskom  da  ne  progovorim.  Ali  ne  misli  šta  misliš:  ja  te  se  nisam  okanuo.  Znam  ja  šta radim.
Da  je  tebe  nana  korila  baš  tako,  ti  bi  pobjegla  meni.  Imam  ja  kuću  i  moju  dobru  majku,  moju  dobru  majku  koja  nema  u  Mostaru  para,  nek  ti  Baća  kaže.  Da  su  te  korili  i  ti  bi  zvala  mene  i  ja  bih  te  prstenovao.

Ali  ti  si  navalila  da se  udaš: Kurvo!«

Preko  pisma  stvarno  možete  upoznati  čoveka,  bilo  da  je  to  vaš  momak  ili  devojka,  prijatelj,  poznanik…Napisane  reči  će  ga  svakako  odati,  sem  ako  nema  za  pomoćnika  kakvog  » Sirana  de  Beržaka«.

Pisma  su  oduvek  bila  najbolji  saveznik  rastavljenih  ljubavnika.  Još  u  starom  veku  izgnani Ciceron,  putem  poslanica,  svojoj  dugogodišnjoj  bračnoj  saputnici  izražava  žaljenje  što  ju  je,  zajedno  sa  celom  porodicom,  doveo  u  veliku  nevolju.

Pismima  su  započele  mnoge  ljubavi, – iz  sramežljivosti,  straha  od  odbijanja  i  prezira – jer  o  osećanjima  koja  su  se  probudila  lakše  je  govoriti  u  odsustvu  voljenog  bića.  Često  se  dešava  da  u  pismima  kažete  ono  što  niste  ni  mislili  reći,  kao  da  je  vaša  ruka  sama  pisala,  a  ne  vi.  Dok  piše čovek  se  oseća  slobodnije,  sagovornik  je  zamišljen  i  zato  nestaju  brojne  kočnice.  U  pismima  je  sve  moguće.  Ona  su  svedok  da  ni  smrt  nije  kraj  ljubavi.  Dovoljno  je  setiti  se  Olge  Kniper,  koja  je  tako  često  bila  razdvojena  od  supruga,  Antona  Pavloviča  Čehova,  da  njegovu  smrt  nije  mogla  da  prihvati  i  nastavila  je  da  mu  piše,  uveravajući  sebe  da  je  on  još  uvek  živ,  i  da  negde  sa  nestrpljenjem  iščekuje  njeno  pismo.

Današnji  čovek  ( čast  izuzecima)  se  sve  više  trudi  da  izbegne  pisanje  pisma,  opravdavajući  sebe  da  nema  vremena, ili » Zašto  bih  pisao- pa  zašto  je  onda  stvoren  internet? Ma,  gde  ću  ja  to?! Daj  da  ti  pošaljem  e-mail.«

Pisma  ne  treba  da  vam  predstavljaju  muku  i  teret,  kao  što  je  svojevremeno  i  ( veliki  majstor  pisane  reči)  Dostojevski  jednom  izjavio  » Ukoliko  po  smrti  budem  dospeo  u  pakao  moja  kazna  će  se  sastojati  od  pisanja  devet  pisama  dnevno«.

Treba  da  znate  da  pisma  ulivaju  poverenje.  U  pismima  sve  do  poslednje  reči  može  biti  lažno,  možemo  čak  i  znati  da  je  to  laž,  mi  ćemo  je  ipak  prihvatiti.  Upamtite–  reči  imaju  veliku  moć,  pogotovo  one  napisane (zato  pazite  šta  pišete  i kome  pišete).

Napiše  li  neko  » Sve  je  tvoje «,  makar  da  onom  kome  su  ove reči  upućene  ne  pripada  ni  vlastiti  život,  osećaće  se  kao  gospodar  sveta.  U  pismu  nijedno  obećanje  nije  tek  obećanje – ono  poprima  odlike  zaveta.

Verba  volant,  scripta  manent(Reči lete, ono što je napisano ostaje).