Kako da i dalje istraješ na ostvarenju ovog divnog sna o zajednici sa stvarnim ljudima iz realnog života? Čudnim, neuobičajenim, takvim kakvi jesu, nedelotvornim ljudima? Tvojim prijateljima, tvojim kolegama, tvojim supružnikom, tvojom decom, tvojim roditeljima, tvojom malom grupom, tvojom crkvom, tvojim saradnicima? Može li se to dogoditi?

Severnoameričko obično bodljikavo prase je pripadnik porodice glodara, koje ima oko 30 000 bodlji na svom telu. Svaka  bodlja može se zariti u telo neprijatelja, a toplota neprijateljevog tela učiniće da se mikroskopska bodlja naduje i još čvršće usadi. Rane mogu da se zagnoje; one opasnije koje pogađaju životne organe, mogu biti fatalne.

Bodljikavo prase se ne smatra ljupkom životinjom. Nije mi poznato ni jedno slavno bodljikavo prase. Ne znam nijedno dete koje ga ima kao kućnog ljubimca.

Kao opšte pravilo, bodljikavi prasići imaju dve metode za postupanje u međusobnim odnosima: povlačenje ili napad. Oni se ili upute prema nekom drvetu  ili nakostreše svoje bodlje. To su uglavnom usamljene životinje. Vukovi trče u čoporima; ovce su okupljene u stadima; govorimo o krdima slonova i jatima gusaka ili vrana. Ali, nema posebnog imena za grupu bodljikave prasadi. Ona putuju sama.

Bodljikavi prasići ne žele uvek da budu sami. U kasnu jesen misli bodljikavog praseta okreću se ljubavi. Međutim, ispostavlja se da je ljubav opasan poduhvat za bodljikavo prase. Ženke su spremne da izađu na večeru i u bioskop samo jednom godišnje; vrata prilike brzo se zatvaraju. Kada devojka bodljikavo prase kaže “ne”, onda je to najpoštovanije odbijanje u celom životinjskom carstvu. Strah i ljutnja čine ih opasnim malim stvorenjima koja nisu mnogo društvena.

Evo dileme bodljikavog praseta: Kako da se zbližiš, a da ne budeš povređen?

To je i naša dilema. Svako od nas nosi svoj mali arsenal. Naše bodlje imaju imena kao što su: odbijanje, osuđivanje, ljutnja, arogancija, sebičnost, zavist, prezir. Neki ljudi ih bolje kriju od drugih, ali priđite im dovoljno blizu i videćete da su tu. One se kriju pod kožom naših neprijatelja; one mogu da rane i izazovu gnojenje, pa čak i da ubiju. I mi učimo da preživljavamo kombinacijom povlačenja i napada. I mi možemo zateći sebe kako povređujemo one (i kako nas povređuju oni) sa kojima želimo da budemo najbliži.

Pa ipak, i mi želimo da se zbližimo. Srećemo se sa sa komšijama, idemo na sastanke, postajemo vernici Crkve, sklapamo prijateljstva, brak, rađamo decu. Pokušavamo da shvatimo kako da se zbližimo, a da ne budemo povređeni. Pitamo se zar tamo negde nema nekog nežnijeg, manje bodljikavog stvorenja-lasice ili možda vidre.

Naravno, obično možemo da se setimo velikog broja veoma bodljikavih prasića iz svog života. Međutim, problem nije samo u njima. I ja sam za nekoga bodljikavo prase. A i ti si.

Međutim, čak i kod bodljikavih prasića u retkim slučajevima, jedno bodljikavo prase podeliće prostor sa drugim i sprijateljiće se. Vrlo retko bodljikavi prasići nauče da svoje bodlje zadrže za sebe. Ne samo to, oni znaju i da se druže dovoljno dugo i tako osiguraju dolazak sledeće generacije. U jednom slikovitom opisu, prirodnjak Dejvid Kostelo piše: “Mužjaci i ženke ostaju zajedno nekoliko dana pre parenja. Događa se da se dodiruju šapama, i čak hodaju na svojim zadnjim nogama u takozvanom plesu bodljikavih prasića.”

Jedino je Bog mogao da nauči dva bodljiakva praseta da igraju fokstrot šapicu uz šapicu, što niko osim njih i Njega nikada neće shvatiti. Ispostavlja se da zaista postoji odgovor na staro pitanje kako bodljikavi prasići vode ljubav. Oni uvuku svoje bodlje i plešu.

Bodljikavo prase nauči da su ono i njegov partner “takvi kakvi jesu”.  Kao ljudi.

Vreme je da uvučeš svoje bodlje i počneš da plešeš.

Autor: Sandra Svetozarević