Svi imamo emocije, to je ono što nas čini ljudskim bićima. Naša sposobnost izražavanja osećanja verbalno (kao i na ostale načine) definiše naše složeno i specifično putovanje svetom. Definiše nas. Nikako ne bi valjalo da ne možemo izraziti svoje emocije.
Ne treba se izvinjavati što naše osećaje doživljamo na živopisne načine. Emocije su verovatno jedna od naših najboljih osobina i u osnovi u važan deo nas. Ako se zbog naših osećanja drugi osećaju neugodno, to samo govori o neugodi unutar njih. Nismo mi krivi za to.
Možda i oni imaju iste emocije, ali nisu povezani sa unutarnjim jastvom. Možda se plaše izraziti ta osećanja, jer zbog toga osećaju sramotu. Umesto da postanu znatiželjni i istražuju sebe, oni će napasti one zbog čije će se slobode izražavanja osećati ugroženima i malim. Lakše im je tako.
Ako osoba osuđuje naše načine kretanja kroz život, trebalo bi da malo bolje razmisli o sebi i svom životu i pronađe mesto gde će usmeriti vlastitu pažnju, kako bi počela izražavati emocije na normalan način.
Ne bi trebalo kriviti druge za bilo koju toksičnost unutar nas. Trebalo bismo negovati sebe, pronaći svoje rane i zatim ih vidati. Mi smo jedina osoba koja može pomoći vlastitom srcu.
Ne bismo se trebali bojati, kad je reč o osećanjima. Ne bismo trebali dopustiti da nam drugi govore da su načini na koje prerađujemo ili izražavamo emocije preterani. U stvari, to nije naš problem, nego njihov.
Ako im se baš ne sviđa kako doživljamo svet, treba im dopustiti da odgovore na svoja pitanja i nedoumice potraže negde drugde.
Naše je da znamo da smo divni baš takvi kakvi jesmo,
