Cela fizionomija sveta izmenila se za nepunih pedeset godina. Stari dobri obrasci vrednovanja stvari i voljenja nestali su bez traga. Nestali su ljudi, zamenili su ih mutanti. Decenijama je brisana razlika između onoga što je lepo i onoga što je ružno, te se ljudi zbog toga ponašaju dezorjentisano i haotično. Zato sam odlučila da nekoliko narednih redova posvetim današnjem čoveku, i uticaju savremenog sveta na ljudsku psihu i delanje.
List hartije je od davnina savladavao razdaljine i zamenjivao prisutnost, prenoseći poruke različitog sadržaja. Dugi niz vekova to je bio jedini vid kontakta među onima koji nisu zajedno. Međutim, savremeni sistemi komunikacije toliko su napredovali da epistole klasičnog oblika polako padaju u zaborav, a sa njima i mnoge draži koje noviteti nikada ne mogu posedovati. Čak se i Čehov žalio na bezdušnost i krutost telegrama.
Elektronska pošta nam omogućava prenos pisane reči za samo nekoliko trenutaka, ali uskraćuje čitanje između redova, uživanje u rukopisu osobe sa kojom komuniciramo. Ne možemo uočiti opadanje koncentracije, žurbu, ozlojeđenost, koje će nam otkriti izgled napisanih reči, čak i kada njihov smisao to želi da prikrije.
Telefonski razgovor podrazumeva sagovornika, koji je u pismu zamišljen, a monolog je zamenjen dijalogom, i time je pored svih prednosti brzog prenošenja poruke i razmena mišljenja izgubljeno mnogo – prvenstveno LEPOTA GOVORA svojstvena pisanoj formi, čak i kada ona ne pretenduje da se približi umetnosti.
Iz nečijeg pisma možemo upoznati samog čoveka, njegov temperament, karakter, osećanja, koji veoma često mogu biti sasvim različiti od predstave stečene na osnovu poznavanja golih činjenica. Na primer, niko ne bi očekivao od uzdržanog diplomate i prefinjenog liričara da svoj bes izrazi nizom psovki, ali Jovan Dučić (1871 – 1943) u trenutku kada bi se osetio prevarenim nije mario za pristojnost, pa čak ni za gramatiku.
» Magdalini Magi Živanović
Žitomislić, ponedeljak,29.XI. 1894.
Draga Mago,
Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprestano prati! Juče sam ti pisao i znam da si primila pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer…
Dakle dozvoli mi da ti reknem još i ovo.
Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez svog povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga još onda na slici viđela i begenisala…
decembar, 1894
(…) Ali nemoj misliti da ja mislim da ti voliš njega. Ah ne! Ne voliš ti nikog, nego si ko i druge nepoštene ženske. Hoćeš samo da se udaš. Sram te bilo! Da je sreće da te svaki čas peku na ražnju ti bi izdržala dok ja ne dođem, ili bar ne bi izlazila nigdje! Ili ako ništa ne bi govorila i obećavala drugom, da Bog da te sam Bog gromom ubio. Kako sam mogao – kurvo jedna ni sa jednom ženskom da ne progovorim. Ali ne misli šta misliš: ja te se nisam okanuo. Znam ja šta radim.
Da je tebe nana korila baš tako, ti bi pobjegla meni. Imam ja kuću i moju dobru majku, moju dobru majku koja nema u Mostaru para, nek ti Baća kaže. Da su te korili i ti bi zvala mene i ja bih te prstenovao.
Ali ti si navalila da se udaš: Kurvo!«
Preko pisma stvarno možete upoznati čoveka, bilo da je to vaš momak ili devojka, prijatelj, poznanik…Napisane reči će ga svakako odati, sem ako nema za pomoćnika kakvog » Sirana de Beržaka«.
Pisma su oduvek bila najbolji saveznik rastavljenih ljubavnika. Još u starom veku izgnani Ciceron, putem poslanica, svojoj dugogodišnjoj bračnoj saputnici izražava žaljenje što ju je, zajedno sa celom porodicom, doveo u veliku nevolju.
Pismima su započele mnoge ljubavi, – iz sramežljivosti, straha od odbijanja i prezira – jer o osećanjima koja su se probudila lakše je govoriti u odsustvu voljenog bića. Često se dešava da u pismima kažete ono što niste ni mislili reći, kao da je vaša ruka sama pisala, a ne vi. Dok piše čovek se oseća slobodnije, sagovornik je zamišljen i zato nestaju brojne kočnice. U pismima je sve moguće. Ona su svedok da ni smrt nije kraj ljubavi. Dovoljno je setiti se Olge Kniper, koja je tako često bila razdvojena od supruga, Antona Pavloviča Čehova, da njegovu smrt nije mogla da prihvati i nastavila je da mu piše, uveravajući sebe da je on još uvek živ, i da negde sa nestrpljenjem iščekuje njeno pismo.
Današnji čovek ( čast izuzecima) se sve više trudi da izbegne pisanje pisma, opravdavajući sebe da nema vremena, ili » Zašto bih pisao- pa zašto je onda stvoren internet? Ma, gde ću ja to?! Daj da ti pošaljem e-mail.«
Pisma ne treba da vam predstavljaju muku i teret, kao što je svojevremeno i ( veliki majstor pisane reči) Dostojevski jednom izjavio » Ukoliko po smrti budem dospeo u pakao moja kazna će se sastojati od pisanja devet pisama dnevno«.
Treba da znate da pisma ulivaju poverenje. U pismima sve do poslednje reči može biti lažno, možemo čak i znati da je to laž, mi ćemo je ipak prihvatiti. Upamtite– reči imaju veliku moć, pogotovo one napisane (zato pazite šta pišete i kome pišete).
Napiše li neko » Sve je tvoje «, makar da onom kome su ove reči upućene ne pripada ni vlastiti život, osećaće se kao gospodar sveta. U pismu nijedno obećanje nije tek obećanje – ono poprima odlike zaveta.
Verba volant, scripta manent(Reči lete, ono što je napisano ostaje).
