On lišava čoveka Božanske blagodati, koja ne trpi prljavštinu i smrad razvrata i parališe čovekove duhovne snage. Na grobu duhovnosti rastu ateizam i okultizam, kao otrovne biljke. Razvrat vodi ka degradaciji duševnih moći, na primer, umetnost postaje antiestetička, muzika se iz melodije pretvara u kakofoniju, čovek prestaje da se zanima čak i za prizemnu klasičnu književnost, nju je potisnula laka roba : priručnici za ubistva, seks i okultizam; jezik prelazi u žargon. Čovek sve više živi čulima i sve dublje tone u oblast nagona, od kojih je najjači seksualni nagon, odnosno čovek se postepeno pretvara u životinju.

Šta se dešava sa čovekom?

Prvo, gubitak Boga, on ne može da bude istinski religiozan, prestaje da oseća večnost. U razvratniku otupljuje ljubav ne samo prema Bogu nego i prema čoveku. On se pretvara u bioaparat u kojem instinkti određuju program njegovog ponašanja, u kojem nestaje osećanje samilosti. Razvratnici se pretvaraju u pleme kusih majmuna.

Kome je to potrebno?

Onom paklenom čudovištu koje se bori sa Bogom u ljudskom srcu. Degradacija pre svega pogađa moralnu oblast razvratnika. Šta predstavlja fenomen savesti po kojem se čovek razlikuje od životinje? To je glas duha, tesno povezan s religioznim osećanjem; to je odgovornost čoveka pred Najvišom Istinom; to je stalni sud čoveka nad samim sobom. Savest takođe deluje na duhovnom planu,prelamajući se kroz etičke norme i predstave. Moralnost uvek podrazumeva izvesnu vrednost čoveka. Moral uvek podiže čoveka iznad bujice tekućih događaja. Na mestu ugušene savesti raste biljka-parazit, koja se naziva prilagođavanjem : ona je spremna da se uz pomoć laži i licemerja obavije oko svakog stabla da bi iz njega isisala sok. Pojmovi kao što su čast, vernost, principijelnost, postaju lingvistički arhaizmi. Razvratnik ne može da voli. Njegovo srce se nalazi u stanju duhovne paralize i opustošenosti. On nema koga da voli, zato što na čoveka gleda kao na parče živog mesa. Razvrat otupljuje čovekovu volju i čini ga robom strasti. Strast je iluzorno stanje, ona kao da je prazna iznutra, ona liči na mehur od sapunice čije se boje prelivaju na suncu, od kojeg će već sledećeg trenutka ostati mokra fleka.

Zato je razvratnik duboko nesrećan. On oseća stalno nezadovoljstvo, ali najčešće traži izlaz iz njega u novim oblicima razvrata. Nastupila je neka metafizička noć. U ovom mraku koji postaje sve gušći, kao u “egipatskoj tami”, ljudi ne vide jedni druge, zaboravili su šta je čovek; razjedinjeni su. Đavo je, kao otac liberalizma, obećavši slobodu, prevario ljude i pretvorio ih u pohotljive i tupe robove.