Nema istorijske ličnosti o koju su se mit i narodna predanja više ogrešili od Vuka Brankovića (1345 – 1397), srpskog velikaša koji je imao tu “nesreću” da preživi Kosovski boj. I dan-danas je njegovo ime sinonim za izdaju iako je, mimo popularnog verovanja, celog života bio trn u oku Turcima.
                                                                                                                                                                                                                                                   S druge strane, neki njegovi savremenici su bili lojalni turski vazali, poput kralja Marka Mrnjavčevića, poznatijeg kao Kraljević Marko, a stekli su večnu slavu u narodu. Svi znamo kako se Kraljević Marko bije s Musom Kesedžijom i opominje Turke da ne gaze oranje, a istorijska činjenica je da je poginuo kao turski vojnik boreći se upravo protiv hrišćana. Očigledno da je PR bio od ključnog značaja u Srbiji i u srednjem veku.
                                                                                                                                                                                                                                         “Narodno predanje osudilo je teško i nepravedno Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka, a od Turaka niti je što tražio, niti dobio. Njemu narodno predanje nije htelo oprostiti što na Kosovu nije našao smrt i on, uz tolike druge vitezove ‘kneza čestitoga'”, piše Vladimir Ćorović u svojoj “Istoriji Srba”.
                                                                                                                                                                                                                                                    U Srbiji se malo zna i da je Vuk Branković bio ktitor Hilandara,  a danas se sa sigurnošću ne zna ni gde je sahranjen nakon što je 1397. godine umro kao turski sužanj. Sudbinu mu je zapečatilo odbijanje da sa drugim srpskim velmožama kao turski vazal učestvuje u bici protiv hrišćanske vojske kod Nikopolja 1396. godine. Ironično, u toj bici se na otomanskoj strani istakao upravo Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, koji je, što je još veća ironija, kao nagradu dobio veći deo zemalja Vuka Brankovića.
                                                                                                                                                                                                                                                    Lazarevići su, inače, posle poraza na Kosovu polju bili daleko predusretljiviji prema Turcima od “izdajice” Brankovića, što se Lazarevićima na kraju isplatilo, a Vuku obilo o glavu.
Vuk je naposletku pao u sultanove ruke i poslat je u izgnanstvo, gde je i umro u okovima. Verovatno nije očekivao da će njega, osvedočenog turskog neprijatelja, Srbija danas više pamtiti kao izdajicu, prevtljivca i turskog čankoliza. Tako je i prikazan u zloglasnom filmu Zdravka Šotre “Boj na Kosovu” iz 1989. godine.

Šta je zapravo bilo sa Brankovićima?

Vuk Branković bio je oženjen Marom, najstarijom ćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića i u braku sa njom, imao je tri sina – Grgura, Đurđa i Lazara.

Najveći deo poseda Vuka Brankovića pripao je Stefanu Lazareviću, strateški bitna zdanja su zauzeli Turci dok su njegovoj supruzi Mari i sinovima ostala samo mala oblast sa sa sedištem u Vučitrnu.

Grgur se zamonašio i kao monah Gerasim umro u Hilandaru 1408. Lazar je ubijen u toku bitke 1410. Kao jedini starešina domaćinstva ostao je Đurađ Branković. Pošto je njegov ujak, despot Stefan Lazarević, bio bez naslednika, Đurđa je proglasio svojim naslednikom i tako je Đurađ Branković postao srpski despot.

Tokom čitave svoje vladavine Đurađ je oscilovao između vazalstva i otpora Turcima. Njegovi sinovi Grgur i Stefan oslepljeni su 1441. naredbom turskog sultana Murata II.

Lazar je bio najmlađi sin despota Đurđa Brankovića i jedini koji nije bio oslepljen. Bio je despot Srbije od 1456. do svoje iznenadne smrti 1458. kada ga je nasledio stariji brat, oslepljeni Stefan.

Depost Stefan Branković
Despot Stefan Branković, Foto: Wikipedia/Kolaž

Despot Stefan je zajedno sa snajom i odmah po stupanju na despotski tron, suočio se sa najezdom Turaka koju je Mehmed II pripremali još ranije. Sa sobom su vodili Stefanovog slepog brata – Grgura Brankovića, u nameri da ga postave na despotski presto. Jednom kada je napad počeo ostali su neosvojeni samo Golubac i Smederevo.

Stefan je pomoć potražio od Ugara. U takvim okolnostima Srpska despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane. Ipak, despot nije imao izbora.

Ovu situaciju je iskoristio bosanski kralj Stefan Tomaš koji je ponudio da se njegov sin Stefan Tomašević oženi ćerkom umrlog despota Lazara i tako u miraz dobije i srpsku despotovinu. Despota Stefana niko nije ni pitao i on je bio prinuđen da napusti Srbiju.

Grgur se pred smrt zamonašio i kao monah German umro 1459. u Hilandaru. Stefan se do kraja života potucao se po evropskim dvorovima, bolestan i u bedi, moleći za pomoć. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i Papa.

Kraj jedne velike srpske porodice

Slepi despot Stefan se 1460. oženio Angelinom, ćerkom Đorđa Arijanita Komnina, srednjovekovnog gospodara oblasti Konjuha i Škumbe. Imali su sinove Đorđa i Jovana, kao i dve ćerke Mariju i Milicu.

Prepodobna mati Angelina
Angelina Branković, Foto: Wikipedia

Titulu despota Srbije je Đorđu darovao mađarski kralj Matija Korvin 1486. godine. Početkom 1496. godine, Đorđe se zakaluđerio, a despotsku titulu je ostavio mlađem bratu Jovanu. Postao je arhiepiskop Maksim i kao takav proglašen za svetitelja.

Despot Jovan je imao sasvim drugačije poglede na svet nego njegov brat Đorđe. On je poslednji Branković koji je verovao da mu je zadatak da sa vojskom pobedi Turke i da ih istera iz nekadašnje despotovine, pa da se popne na presto svojih predaka.

Proslavio se u borbama sa Turcima, svojim vojničkim prodorima u Bosni, a naročito kod Zvornika (Zvonika). Pripremao je veoma opsežne planove da uz pomoć Mletačke republike nastavi borbu sa Turcima do potpunog oslobođenja svoga naroda od njih, ali ga je smrt sprečila u tome 1502. godine.

Ni Đorđe ni Jovan, kao ni njihov rođak Zmaj Ognjeni Vuk, nisu imali muških potomaka. Time je zamonašeni Đorđe tj. arhipeiskop Maksim, koji je nadživeo svog mlađeg brata, bio poslednji muški Branković. Nakon njegove smrti 1516. ugašena je njihova loza.

Manastir svetorodne dinastije Branković

Manastir Krušedol zadužbina je porodice poslednjih srpskih despota u Sremu – Brankovića. Za svetitelje su proglašeni Stefan Slepi, Prepodobna Angelina, Maksim i Jovan Novi. Kako je Angelina bila ta koja je nadživela i supruga i obojicu sinova ona je njihove mošti prenela u Krušedol gde i danas svi azjedno počivaju.