U današnje vreme česta je situacija da dva partnera žive u zajednici, imaju decu i čine porodicu ali nisu venčani. Iako je vanbračna zajednica zakonski izjednačena sa bračnom u pogledu prava i obaveza, to u praksi nije baš tako.

Član 62 Ustava („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006). “Vanbračna zajednica se izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom.”

Međutim, izjednačenost bračne i vanbračne zajednice pred zakonom u Srbiji ni zakonski ni faktički ne postoji, bez obzira što Ustav predviđa da su te dve zajednice izjednačene. Ali nisu. Vanbračna zajednica je kod nas zakonski regulisana suprotno Ustavnim odredbama i namerama ustavotvorca, dakle, ne da nije izjednačena, što jeste bila namera ustavotvorca, nego zakoni izričito prave razliku i određuju da ovo ili ono pravo važi samo za osobe koje su u braku. Neustavna situacija se nastavlja ne samo na osnovu postojanja ranije donetih zakona pre Ustava već i novodoneti zakoni posle donošenja Ustava („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) vrlo jasno diskriminišu vanbračnu zajednicu.

Na osnovu člana 4. Porodičnog zakona Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015)) ustanovljena je potpuna jednakost bračne i vanbračne zajednice:

“Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri). Vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom.”

Dakle, prema Porodičnom zakonu (u daljem tekstu PZ) Srbije, vanbračni partneri, ako ispune uslove u pogledu nepostojanja bračne smetnje i trajnosti, imaju generalno isti status kao i supružnici: u porodičnom pravu i u drugim pravima. Taj isti status se odnosi kako na pravila o obavezi zakonskog izdržavanja, tako i na pravila o sticanju (za vreme trajanja vanbračne zajednice) i deobi (po prestanku vanbračne zajednice) zajedničke imovine. PZ Srbije još precizira da se na odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe koje važe za supružnike. Normama PZ izjednačena su prava i obaveze vanbračnih partera sa pravima i obavezama supružnika – u ličnopravnoj i u imovinskopravnoj sferi. Oni, prema važećem pravu, na isti način stiču imovinu i njome raspolažu  za života.

Međutim, vrlo važna prava vanbračnih partnera, kao što su npr. nasleđivanje i porodična penzija, zakonom su eksplicitno uređena tako da preživeli vanbračni partneri nemaju ta prava. Ni oni koji su proveli ceo svoj život u takvoj zajednici, i zajednički sticali imovinu, ni oni koji su u takvoj zajednici izrodili i petoro i više dece, nemaju ništa, baš nikakava prava ako nemaju formalno sklopljen brak, kao da su stranci koji su se slučajno sreli pre dva minuta. Tako piše u Zakonu o nasleđivanju i u članu 28. Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004 – odluka USRS, 84/2004 – dr. zakon, 85/2005, 101/2005 – dr. zakon, 63/2006 – odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014 i 142/2014).

Status vanbračnih partnera prema Zakonu o nasleđivanju(„Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015)

Zakon o nasleđivanju (ZON), koji je donesen 1995. godine, ne predviđa vanbračnu zajednicu kao pravno relevantnu činjenicu za zakonsko nasleđivanje. Vanbračni partner može da bude  zaveštajni naslednik, strana u ugovoru o doživotnom izdržavanju i singularni sukcesor, ali ne i  zakonski naslednik. ZON kao pravno relevantne činjenice za zakonsko nasleđivanje  predviđa srodstvo (krvno i adoptivno) i bračnu vezu. Vanbračni partneri, prema postojećim normama, ne ulaze u krug zakonskih naslednika, a samim tim ni u krug nužnih naslednika.

Na osnovu svega rečenog, možete uočiti sistemsko neslaganje u pogledu namere zakonodavca da normira status vanbračne zajednice. S jedne strane, PZ Srbije pred zakonom apsolutno izjednačava položaj braka i vanbračne zajednice. S druge strane, ZON Srbije vanbračnu zajednicu ne uzima kao pravno-relevantnu činjenicu za nasleđivanje. S aspekta imovinskog prava, antinomija je nelogična:  za života, imovinski odnosi vanbračnih partnera su u potpunosti jednako regulisani kao i imovinski odnosi supružnika; dok u slučaju smrti, zakon vanbračnom partneru ne priznaje zakonsko nasledno pravo. Dakle, ako na isti način stiču imovinu i njome raspolažu inter vivos(za života), zašto  mortis causa(za slučaj smrti), u sferi intestatskog nasleđivanja, postoji ovakvo ograničenje?

Ako je argument protiv jednakog normiranja bračne i vanbračne zajednice u naslednom pravu moralne prirode, onda treba podsetiti na relativan i promenljiv karakter moralnih normi, te na minimum morala koje pravo treba da garantuje.

Izvor: Večernje Novosti

Ako je argument protiv pravne prirode, i tiče se dokazne funkcije forme, taj problem se može prevazići drugačijim pravnim definisanjem vanbračne zajednice odn. unošenjem vremenskog okvira kao konstitutivnog elementa iste. Takođe, s obzirom na zakonsko rešenje, teško je utvrditi trenutak u kom je kod vanbračnih partnera nastala namera za trajnošću njihove zajednice. Ovaj nedostatak je moguće nadomestiti- potrebno je bliže odrediti zakonski pojam ”trajnija zajednica života“ To može da se postigne izmenom postojećeg zakonskog rešenja,tako što će se u zakonsku definiciju vanbračne zajednice uneti i određen vremenski okvir, kao što  je poznato u uporednom pravu[1], ili konkretizacija tog pravnog standarda može da se prepusti sudskom tumačenju. Tu se ne bi radilo o sudskoj praksi kao o izvoru prava, već o sudskom tumačenju pravnog standarda koje bi, iz razloga pravne sigurnosti, moralo da bude  jedinstveno.

Smatram da je prvo rešenje, s obzirom na prirodu pravnog sistema kom pripadamo, prihvatljivije. U tom slučaju, trebalo bi zakonom odrediti vremenski period trajanja vanbračne zajednice koji ne bi trebalo da bude suviše kratak, ali ni suviše dugačak. te ostaje da se reši samo pitanje kako dokazati u kom trenutku je zasnovana. Od naročite je važnosti da se zakonodavac opredeli za jedno od rešenja. Ili će vanbračnu zajednicu izjednačiti sa bračnom ne samo u porodičnom nego i u naslednom pravu ili to neće učiniti uopšte.

Trenutno je  situacija neprihvatljiva. Pravo je sistem normi koji treba da funkcioniše. Da bi to bilo moguće, potrebno je da taj sistem bude usaglašen. Svaka nedosledno sprovedena namera unutar jednog sistema, otvara mogućnost za prodor arbitrernosti i pravne nesigurnosti, što je nespojivo sa vrednostima moderne države.

[1] Tako je 1999., prilikom reforme zakona koji se odnose na vanbračne partnere, Komitet u Norveškoj istakao dva najvažnija kriterijuma na osnovu kojih će se ceniti postojanje vanbračne zajednice, i u skladu sa tim uređivati prava i obaveze vanbračnih partnera. Ti kriterijumi su: da partneri imaju potomke, ili da je zajednica trajala određeno vreme,tačnije dve godine.” Ovo rešenje je sada važeće u norveškom pravu.