Četiri sveće su polako gorele …
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva sveća je rekla:
“Ja sam MIR … ljudi me ne uspevaju sačuvati … nema potrebe da gorim, mislim da ću se ugasiti.” I odmah se ugasila.
Druga sveća je rekla:
“Ja sam VERA … na žalost mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam … nema smisla da gorim i dalje … ”Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treća sveća je žalosno progovorila:
” Ja sam LJUBAV … nemam više snage … ljudi često zaboravljaju na mene … I istog momenta se ugasila. Nedugo zatim u sobu je ušlo dete …
“Šta je ovo … ?” upitalo je dete. “Trebalo je da gorite do kraja.” Rekavši to, počelo je plakati.
Tada se oglasila četvrta sveća:
” Ne boj se … ja sam NADA. Dokle god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale tri sveće …”
Sa sjajem u očima, dete je uzelo sveću „nade“ i zapalilo ostale sveće .
Plamen nade bi uvek trebalo da tinja u našem srcu, jer kao što vladika Nikolaj Velimirović kaže :
„Vera nam treba da bi se mogli nadati, nada da bi mogli živeti, a ljubav da bi mogli kao kulturan narod živeti.“
