Svima nama je potrebna komunikacija, da kažemo srpskim jezikom opštenje. Ne možemo da budemo sami. Zatvoreni u sebe. To nam smeta. I ako smo duže vremena zatvoreni u sebe osećamo se sve lošije i lošije. Tako da čim uspemo da iskomuniciramo sa nekim, da ostvarimo neki kontakt, mi se osećamo lepše, bolje, rasterećenije.  Čim vidimo ljudski lik mi zaboravljamo na svaku muku, jer  ljudski lik nam približava Božiji lik. Mi vidimo Boga u  čoveku, i našoj duši biva lakše.

Međutim, nama nije svejedno sa kim komuniciramo, sa kim opštimo. Vrlo nam je važno sa kojom određenom grupom ćemo da komuniciramo. Postoje te neke privlačnosti.  Kao što se kaže u narodu da svaka ptica svome jatu leti. Ne može nas privući svako, već samo određeni tip mladića ili devojke.  Izgradili smo u našim životima određene stilove, i mi tim stilovima komuniciramo. Znači, samo osoba koja poseduje određeni stil će me privući ili suprotno. Neće neka koja ima potpuno drugačiji stil od mene. A stilos na grčkom znači olovka, pisaljka. Prema tome, stil u prvom značenju predstavlja stil izražavanja u pisanju, a zatim i u govoru. Kasnije je značenje pojma stil poprimilo mnogo širi oblik, tako da sada jedan određeni stil predstavlja jednu kompletnu ličnost.. I sada je savremeno reći da neko poseduje jedan određeni stajling. A stajling određuje kakav neko život vodi, i kako se prezentuje, predstavlja svetu i drugima. Nema čoveka bez stila. Može da bude odrpan. Može da bude lepo doteran. I jedno i drugo je stil. Može da bude monah. I to je stil.

Ali, nezgodno je kad moda postane stil. Tu već gubimo svoj identitet. Moda je nešto što nas uniformiše. Moda jedino ima uticaja i ima efekta kod onih pojedinaca koji zapravo nemaju neki unutarnji sadržaj. Čija je ličnost relativno slaba,ili skroz slaba. Tako da bi oni formirali svoj izgled kopiraju druge. Sve to izgleda kao ruganje, jer nemaju svoju izgrađenu ličnost pa se trude da izgledaju kao neko drugi. A to nije dobro, niti može nešto dobro iz toga da ispadne, jer ruši našu ličnost. Danas je moderan npr.pirsing. To na engleskom i zvuči nešto, ali na srpskom to je probušenost. Probušenje.  Jedna stvar koja nema nikakvu uzvišenost. Sve više ima i pirsinga jezika. To neprestano izaziva bol, jer ne može da zaraste. I pokazuje užasnu prazninu i užasnu pustoš te osobe koja je toliko već anestezirana, da nema nikakav doživljaj ničega spoljašnjeg.

Ukoliko neko nema unutarnji sadržaj komuniciraće samo na spoljašnji način. Takvi ljudi mogu samo svojim telom da pokazuju neku svoju izuzetnost, i da prave cirkus od sebe, nemajući unutarnji sadržaj, crtajući po sebi, bušeći se, praveći najotkačenije frizure u raznoraznim bojama,  brijući glavu do pola, oblačeći najsmešnije stvari samo da bi privukli pažnju na sebe.

Kako vreme prolazi duhovne vrednosti postaju sve zanemarenije. Retko ko više razmišlja o duhovnom. A starost ako nije povezana sa duhovnom zrelošću je veoma tužna stvar.