Kakav je čovek, takve su i njegove reči. Reči su suštinski pokazatelj kvaliteta naših ličnosti. One na površinu iznose ili prljavštinu ili čistotu, i više od toga. Reči koje izgovaramo toliko su važne da je u Svetom pismu rečeno :“Smrt je i život u vlasti jezika!“ To znači da jezikom možemo sebi sejati život, a možemo i smrt. Rečima hvalimo, slavimo, blagosiljamo, pevamo, molimo, ali rečima i ubijamo, ranjavamo, ponižavamo, proklinjemo, psujemo. Jednom rečju, đavolu prodajemo i sebe i bližnje, jer iz zle misli ili zle reči stoji zlo srce.
Jezik je duša naroda, temelj kulture i projava Duha Božijeg u nama. Upotrebljavanje ružnih reči razbija i uništava najveće bogatstvo jednog naroda, njegov jezik, kulturu, moralnu čistotu, pa i njegovu samu dušu. Jedan od najočiglednijih pokazatelja stanja duše kako pojedinca tako i naroda jeste psovka. Nažalost, ona je postala obeležje duhovne i kulturne katastrofe koja nas je zadesila. Svedoci smo da je psovka u našem narodu odomaćena, da je sasvim uobičajena u komunikaciji među ljudima. Psuje se stalno, svuda, u svim društvenim slojevima, u svakom životnom dobu.
Prema rečima protojereja stavrofora Dejana Dejanovića psovka je veliki greh, i prestupanje zapovedi Božije, najgrublja zloupotreba dara Božijega-dara govora.
„Psovka je svakako jedna od naših najvećih strasti. Opaka i ružna strast. Psovka (koliko god da je mnogi naši savremenici smatraju uzrečicom, kao delom govora, delom navike. kao ventilom čak) jeste jedan vid agresije koji postoji u nama.“ dr Miloš Vesin
U našem materijalnom krivičnom pravu, u posebnom krivičnom zakoniku Republike Srbije, psovka se tretira kao bitan element nekoliko krivičnih dela. Kao osnovno krivično delo gde je je ona najpoznatija je krivično delo uvrede. To znači da psovka kao takva ima kriminogeni sadržaj, i da je kao takva krivičnopravno kažnjiva.
Bilo kako da ih definišemo, psovke ili psovanje imaju u sebi negativnu konotaciju. Etnolozi kažu da psovka potiče od praslovenske reči koja bi se mogla prevesti kao obraćati se nekome kao psu. Već iz ovoga možemo videti dve činjenice:
- način komunikacije među ljudima, i opet
- unutrašnji i duhovni sadržaj ličnosti.
U suštini, čovek psuje ili iz nemoći, ili da bi potcenio ili omalovažio drugo ljudsko biće.
Psovka je odraz :
1. arogancije
2. agresivnosti
3. nadmenosti
4. bezobrazluka, i
5. nevaspitanosti.
Mnogi su uzroci i povodi koji psovku iz unutrašnjeg čoveka izvode na površinu života. Ali, jedno im je zajedničko-pomanjkanje emocionalne inteligencije. Psujemo kada ne znamo na prikladan način da upravljamo emocijama.
Nema sumnje da je psovka izraz i odraz duhovne i moralne poremećenosti, koju duboko doživljava psovač u sebi. A ono što on govori, kroz užasne, rđave reči, upravo je samo izraz one bure, onog haosa, onog zla koje se nalazi u samom čoveku.
Psovka ima dvojako sečivo:
1. psovka seče onoga kome je namenjena,
2. ali, isto tako seče i onoga koji ju je izrekao.
„Interesantno je da je većina psovki seksualno orijentisana, da imaju izrazitu seksualnu konotaciju, što sa jedne strane ukazuje na ono što već pomenusmo, na onu želju za omalovažavanjem, da se neko ponizi, da se neko praktično učini objektom. A ne zaboravimo nikada da je od objekta pa do žrtve samo jedan mali korak.“ dr Miloš Vesin
