Jabučilo – „Srpski pegaz“
„Srpski Pegaz“ je bio slavni konj Vojvode Momčila, jedini mitološki konj sa krilima „koja Jabučilo svakog dana pušta sebi do kopita“. Legenda kaže da je Jabučila oždrebila jedna Momčilova kobila, koju je oplodio krilati konj na Durmitorskom jezeru. Oko jezera su pasle mnoge kobile, koje je krilati konj „opasivao“ i svaku bi kopitom udario u stomak kako se ne bi oždrebila. Međutim, vojvoda Momčilo se sa svojim slugama jedne noći sakrio u žbunje, pa kada je čudesni konj opasao najbolju kobilu, vojvoda i sluge napraviše buku, konj se uplaši i pobeže u jezero. Posle godinu dana kobila je oždrebila i rodila krilatog konja – Jabučila, koga su proslavile mnoge bitke u kojima je učestvovao sa svojim gospodarem.
O junaku: Vojvoda Momčilo (rođen oko 1300 god. – 7.juli 1345. god.) je živeo u doba Stevana Dečanskog, i njegovog sina Cara Dušana. Učestvovao je u boju kod grada Velbužda(Ćustendil), protiv Bugara, a bio je uspešan u komandovanju jednog dela srpske lake konjice. Ubijen je tokom sukoba (bitka kod Periteriona, teritorija današnje Grčke) sa trupom Turaka i Vizantinaca, savladan je posle herojskog otpora.
Prema legendi koja je opevana u pesmi Ženidba kralja Vukašina, Momčila je izdala žena Vidosava, poželevši da bude kraljica, sklopila je dogovor sa kraljem Vukašinom. Nagovorila je muža da joj oda tajnu o Jabučilu, svom krilatom konju koji samo u zoru pušta krila.
Tako je sledeće noći, spalila krila konju, time ga onesposobivši. Kralj Vukašin je ovo iskoristio i napao vojvodu Momčila i njegovu braću na Durmitorskom jezeru, daleko od grada i gradske odbrane. Ne uspevši da se odbrani od napada, Momčilo je hteo da ga Jabučilo na krilima ponese prema Pirlitoru. Međutim konju si bila spaljena krila, te se vojvoda sam nekako probi kroz neprijateljsku vojsku, ali nije uspeo da se popne na bedeme, jer je platno preko koga se penjao Vidosava presekla.
Ovde se po legendi, priča o vojvodi Momčilu završava njegovom pogibijom, a o Jabučilu više ni slova. Kažu da je ostao da stoji na istom mestu gde ga je gospodar ostavio, čeka da mu porastu krila i da odleti kod svog oca krilatog konja na Durmitorsko jezero, koji ga po verovanju svake noći posećuje i leči.
Već udara konja Jabučila,
Udara ga čizmom i mamuzom,
Da poleti gradu Pirlitoru,
Al’ mu konjic polećet’ ne može;
Kune njega vojvoda Momčilo:
„Jabučilo, izjeli te vuci!
Iz šale smo odavde lećeli,
Bez nevolje, tek od obijesti,
A danas mi polećeti nećeš!
Al’ mu konjic njiskom odgovara:
„Gospodaru, vojvoda Momčilo,
Nit’ me kuni, niti me nagoni,
Danas tebi polećet ne mogu;
Bog ubio tvoju Vidosavu,
Ona mi je sapalila krila
(Ženidba kralja Vukašina)
Zelenko – slavni konj sa ljudskom dušom
Zelenko, poznatiji kao Damjanov Zelenko, bio je konj. Damjana Jugovića, srpskog plemića i viteza. Upravo je kroz legendu o svom konju, Damjan i postao poznat u narodu.
Zelenko je bio slavni konj iz carske konjušnice, koja je osnovana još u doba cara Dušana. Bio je poslednji Damjanov konj, najbolji od svih koje je pre njega imao i sa njim je i najviše pobeđivao na viteškim turnirima.
Po predanju Zelenko je bio konj sa ljudskom dušom i razumeo je ljudski govor. Upravo zbog toga je Damjan pobeđivao, jer je konj slušao komande i znao pravila borbe. Instiktivno je umeo tokom borbe da sam donosi odluke kojima je spasavao život svome gospodaru. Damjan je najviše vremena provodio sa svojim Zelenkom, jer je znao da ima neobičnog konja. Činilo mu se u da u njemu prepoznaje ljudska osećanja, trudio se da dokuči njegovu dušu i narav. Nije dozvoljavao da ga drugi timare i hrane, nego je to sam radio, iako to nije bio običaj tog vremena da se plemić bavi takvim poslovima. Svaki dan ga je trenirao.
O junaku: Damjan Jugović (XIV veku – 28. Jun. 1389, Gazimestan) je bio srpski plemić, najmlađi sin (prema nekim izvorima nastariji) od osmoro sinova, srpskog vojvode, župana i kneza Vratka Nemanjića, u epskoj poeziji poznatijeg kao Jug Bogdan, otac kneginje Milice, žene srpskog kneza Lazara.
Damjan i njegova braća su poginula u Kosovskom boju, braneći svoga zeta kneza Lazara i kneževinu. Slavni konji braće Jugovića su preživeli Kosovski boj. Prema zapisima monahinje iz Ljubostinje, slavni konji su se sami vratili, predvodio ih je Damjanov Zelenko i niko ne zna kako su uspeli da prežive. Međutim, ne postoji nikakav podatak o tome šta je posle bilo sa konjima.
„… Kad je bilo noći u ponoći,
al zavrišta Damjanov zelenko,
pita majka Damjanove ljube:
„Snao moja, ljubo Damjanova,
što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al’ je gladan pšenice bjelice,
ali žedan vode sa Zvečana?
Progovara ljuba Damjanova:
„Svekrvice, majko Damjanova,
nit’ je gladan šenice bjelice,
niti žedan vode sa Zvečana,
već je njega Damjan naučio
do ponoći sitnu zob zobati,
od ponoći na drum putovati;
pak on žali svoga gospodara
što ga nije na sebi donio.“
(Smrt Majke Jugovića)
Đogin – slavni konj megdandžija
Đogin je bio konj Banović Strahinje, čuvenog epskog junaka. Bio je iz carske ergele i venčani poklon tasta Jug Bogdana, oca Strahinjine žene Anđelije. Konj je odgajan u Banjskoj, u ravnicama Kosova, gde je treniran zajedno sa najboljim konjima, najbolje hranjen i timaren, učesnik mnogih turnira u dvoboju. Kažu da takav junak, kao što je prema epu bio Banović Strahinja, nije mogao dobiti bolji poklon, Đogin je bio konj po mnogim osobinama ispred ostalih legendarnih konja, velike lepote i ljudske pameti.
O junaku: Strahinja Banović (rođen 1350 – 28. juni 1389) je bio srpski vlastelin i vitez, vladao je malim regionom na Kosovu. Bio je megdandžija i najveći duelista nemanjićke Srbije.
Najpoznatiji duel je svakako bio onaj na Goleč planini sa Vlah-Alijom, koji mu je oteo ženu Anđeliju. Megdan je opevan u pesmi Banović Strahinja, kao borba za čast, a ne za slavu. Đogin je znao šta treba da radi u takvim situacijama „Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo“.
Legenda kaže, nakon što je Strahinja teško ranjen u Kosovskom boju, Đogin je uspeo da ga iznese sa bojišta i u galopu ponese ka Banjskoj. Međutim, osetivši da mu je gospodar preminuo, zastao je i laganim hodom krenuo prema dvoru, plašeći se da mu ne padne sa leđa. Posle tri dana je stigao sa mrtvim Strahinjom, koji je jedini junak koji je umro na svom konju. Ovim činom se Đogin direktno vinuo u legendu.
Postoji još jedno predanje. Posle sahrane svoga gospodara, jedne noći Đogin je napustio konjušnicu i otišao na Goleč planinu. Mnogi lovci i čobani su ga godinama u zoru viđali kako galopirajući prelazi sa kraja na kraj Gazimestana. Veruje se da dan danas, slobodno jezdi po Kosovu.
„Ti delijo, Strahiniću bane!
„Znaš li, bane, ne znali te jadi!;
„Da sam sade na Goleč-planini,
„Da te vidim u carevoj vojsci,
„Poznao bih tebe i đogina,
„I tvojega hrta Karamana,
„Koga voliš, nego dobra đoga…;„Strahin – bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi…“
(Banović Strahinja)
Strina – Zelena bedevija
Strina je konj Jovana Kursule, jednog od najpoznatijih heroja Prvog srpskog ustanka. Konja je dobio na poklon od Karađorđa, kada je posle jedne bitke ostao bez svog konja vranca. Kursula je uvek jahao dobre konje, jer se uglavnom borio jašući. Strina je jedina kobila, među legendarnim srpskim konjima, koliko je poznato, koju je jahao neki srpski junak ili ratnik.
Ova neobična arapska kobila je bila zelenkaste boje kao trava, dobila je ime po Kursulinoj strini. Naime, kada mu je konj vranac koga je veoma voleo poginuo u jednom sukobu, Jovan nije hteo da jaše bilo kakvog konja, tako da je na poziv Karađorđa da dođe u Topolu, peške došao. Požalio se kako je eto ostao bez konja, da su mu odsečena krila i da mora po blatu da ide peške. Karađorđe kroz osmeh pozva domoupravitelja da dovede kobilu koju je oteo od Turaka, sa uzdama i skupocenom opremom. Reče mu da je uzjaše, ali Kursula odgovori da ne sme, jer vidi da je zla. Ali na nagovor, pristade da je uzjaše, pusti je da radi po svojoj volji i kobila zajedno sa njim odjuri.
Kada se vratio, upitali ga kako mu se čini, a Jovan odgovori kako je velika junakinja, ali da je zla kao njegova strina.
Kursula i njegova bedevija su zajedno podelili mnoge megdane i bojeve, posebno su se istakli kod Varvarina 20. septembra 1810., gde je kobila dosta doprinela u pobedi svoga gospodara, Jovan je tada pogubio turskog junaka „Crnog Arapina“.
O junaku: Jovan Kursula (Donja Gorevnica 1768 – Deligrad 1813) je rođen kao Jovan Petrović. Bio je hrabar i snažan čovek, neustrašivi ratnik. Nije imao čin, niji je voleo da naređuje, ni da njemu komanduju, ali je itekako znao da se raskusura sa svojim protivnicima, odakle mu i potiče nadimak. U jednom boju sa Turcima, pred Preobraženje, zadobio je 17 smrtnih rana, do kuće su ga odnela dva konja, gde je i preminuo posle deset dana.
O sudbini Kursuline bedevije se ne zna ništa. Ali pred smrt, kada su ga pitali da li žali za nečim. Odgovorio je da se najahao dobrih konja, da mu je žao stare majke. „…i žalim što mi se ne desi Strina…“. Sa ovim rečima je i umro, sa imenom svoje kobile na usnama – Strina.
„Varvarinsko polje pritisnula vojska,
I srpska i turska da se krvnički kolje,
A na polju zlokobivu očajnu mejdanu,
Stoji junak,crn delija na konjicu vranu,
Hrže konjic zemlju bije baca pene blede.“
(Kursula i Arapin)Izvor : www.farmia.rs
