Ovo je priča o jednom mladiću. Svi oko njega su mu govorili da je bezvredan, da nemaju koristi od njega. Bio je zbunjen i tužan. Otišao je kod mudraca, da zatraži pomoć. Ispričao mu je svoju priču:

“Dolazim, dragi učitelju, jer se osećam tako bezvrednim. Nemam volje ni za šta. Kažu mi da nisam ni za šta, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Šta mogu učiniti da me više cene?”Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: “ Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram rešiti svoj problem. Možda posle…”. Malo je zastao i dodao: “Kad bi ti meni pomogao, brže bih to rešio i možda bih ti onda mogao pomoći.”

“V… vrlo rado, učitelju”, oklevao je mladić osećajući da je opet obezvređen i da su njegove potrebe zapostavljene.
“Dobro”, nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu leve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: “Uzmi konja koji je van i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cenu i nemoj prihvatiti manje od jednog zlatnika. Idi i što pre se vrati s tim novčićem.”
Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im mladić nije rekao koliko traži za njega. Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smejali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je zlatnik prevredan da bi ga dobio u zamenu za prsten. Neko je hteo pomoći te mu ponudio srebrenjak i bakrenu posudicu, ali mladić je dobio upute da ne prihvati ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu.

Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, skrhan zbog neuspeha popeo se na konja i vratio se. Kako je samo mladić želio zlatnik, da ga može dati učitelju i rešiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savet i pomoć! Ušao je u sobu.
“Učitelju”, rekao je, “žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrednošću prstena.”

“To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj. “Najprije moramo doznati pravu vrednost prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može znati bolje od njega? Reci mu da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.”
Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svetlo uljane lampe, pogledao ga kroz povećalo, izvagao i rekao mladiću:
“Reci učitelju, momče, da mu, ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset osam zlatnika.”
“Pedeset osam zlatnika?!” uzviknuo je mladić.
“Da”, odgovorio je zlatar. “Znam da bismo s vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje…”
Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu šta se dogodilo.
“Sedni”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. “Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vredan i jedinstven. I kao takvog te može proceniti samo pravi stručnjak. Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrednost?”
I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst leve ruke.