Šarac – najslavniji srpski konj
Šarac je bio konj Marka Kraljevića, najvećeg junaka po predanju. U pričama i pesmama je opisan kao božansko biće, mitologija ga predstavlja kao konja nad konjima. Pesnici su Šarcu dali ljudske osobine, osobine dostojne kralja, što je zadivilo Getea, koji je jednom prilikom sa oduševljenjem, rekao da su u odnosu na Šarca, svi svetski legendarni slavni konji, samo obična ždrebad.
Prema legendi, Marko je promenio mnogo konja pre Šarca, nijedan mu nije bio dovoljno dobar, jer je njega mogao da nosi samo krupan i jak konj, obučen i dovoljno sposoban da može da se nosi sa neprijateljima. Susret sa Šarcem se dogodio, na putu za grad Kostur (današnja Grčka), gde je Marko sreo neke kiridžije i od njih kupio šareno, gubavo ždrebe. Pomislio je da bi od njega moga biti dobar konj, uhvatio ga je za rep da ga zavrti oko sebe, kako je ranije isprobavao i druge konje, ali se ždrebe nije pomerilo sa mesta. Marko ga je izlečio, naučio da pije vino, te je Šarac izrastao u velikog i lepog konja natprirodnih moći. Imao je nevidljiva krila, koja je koristio samo u bezizlaznim situacijama, u borbi sa vilama i zmajevima.
Šarac je između ostalog bio konj koji je takođe mogao da predvidi mnoge događaje koje je saopštavao rzanjem, njištanjem, ritanjem. Tako je predvideo i smrt svoga gospodara, Marka Kraljevića.“Kada Marko bio uz Urvinu, poče njemu šarac posrtati, posrtati suze roniti“.
O junaku: Marko Kraljević, tačnije pravo ime mu je bilo Marko Mrnjavčević (oko 1335 – 1395, Rovine, Vlaška) je bio „srpski kralj“ od 1371 do 1395, ali i turski vazal. Vladao je malim područjem u zapadnoj Makedoniji sa centrom u Prilepu. Otac mu je bio kralj Vukašin, koji je Marka 1370 ili 1371 krunisao za „mladog kralja“, ova titula je uključivala da Marko nasledi cara Uroša, što se i dogodilo, ali ostali srpski vlastelini to nikada nisu prihvatili. Iako je bio vladar skromnog istorijskog značaja, postao je najveći epski junak srpskih narodnih pesama i usmene tradicije, zaštitnik slabih i nejakih, borac protiv nepravde, koji je iako prinuđen da ratuje u turskoj vojsci, sačuvao ljudsko dostojanstvo i čast.
Postoji nekoliko priča o smrti Marka Kraljevića i njegovog vernog Šarca, od pogibije u Rovinama, gde ga je strelom ubio neki vojvoda, pa zatim kako mu se u nekoj bari kod Dunava zaglavio Šarac, pa su obojica nastradali. Ali postoji jedno kazivanje posebno mitsko i čudesno, za koje možda niste znali.
U jednoj bici, Marko se sa Šarcem našao u bezizlaznoj situaciji, te je pružio ruke ka nebu sa pitanjem: „Bože šta ću sad?“ Bog se smilovao i preneo Marka i Šarca u pećinu, u kojoj i dan danas žive, on spava, sa sabljom zabodenom u gredu, ispred Šarca je mahovina koju pomalo jede. Marko Kraljević će se probuditi kada bude zatrebao srpskom narodu, a za to vreme će se Šarac mahovine najesti i sablja će izaći iz grede.
„K’o ja Marko bez mog pobratima.
Dovati se Šarcu na ramena,
Pak potrča kroz Miroč planinu.
Vila leti po vru planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Ni gde vile čuti ni videti.Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;“
(Marko Kraljević i vila)
Ždralin – gvozdeni beli vitez
Ždralin je bio poznati konj Miloša Obilića, srpskog viteza i najistaknutijeg srpskog epskog junaka. Podjednako slavan kao i njegov gospodar, Ždralin je kažu bio toliko visok, da je u odnosu na druge konje izgledao kao džin. Zbog toga je Miloš imao malo dvoboja, jer su se svi plašili njegovog slavnog konja, a nisu zabeleženi ni u pričama i pesmama, jer su svi dvoboji kratko trajali, niko nije mogao dugo da izdrži u duelu sa ovakvim junakom i konjem. Ždralin je u borbama bio okovan u gvožđe i pancire, pravi oklopnik baš kao i Miloš Obilić. Zbog svoje veličine i snage, nikad nije bio povređen, niti ranjen, bio je nepobediv, zajedno sa svoji gospodarem. Ždralin je poticao iz ergele koju je posedovao sam Miloš, jer je bio visoki oficir i plemić.
O junaku: Miloš Obilić, prema nekim izvorima Miloš Kobilić ( rođen 1350 – Gazimestan, 1389) je bio najpoznatiji srpski junak u službi kneza Lazara Hrebeljanovića, tokom invazije Otomanskog carstva. Miloš je vitez koji je ubio turskog sultana Murata I u Kosovskom boju. U epskim pesmama i pričama je opevan kao junak natrpirodne snage i natprirodnog rođenja(od majke vile ili oca zmaja).
Ždralin je po jednom predanju poginuo viteški, kao čovek, zajedno sa svojim gospodarem, kao i mnogi slavni konji u mitovima. U vreme Kosovske bitke, Miloš je imao 40, a Ždralin 10 godina, najbolje godine. Prema nekim novijim podacima, Miloš nije prišao Muratu glumeći predaju, već se na svom vernom konju probio, sekući i gazeći sve pred sobom, boreći se tako do poslednjeg daha. Ždralin je ovim činom odanosti, zaslužio da se, pored poznatih srpskih konja, nađe i među slavnim srpskim vitezovima u istoj ravni.
Međutim, postoji i druga verzija legende. Posle pogibije Miloša na Kosovu polju, Ždralin je odjezdio prema Komovima, i zastao pored jednog izvora da pije vode. Dugo je bežao od ljudi i patio za svojim gospodarem. Međutim za njega su čula tri hajduka, te odlučiše da ga uhvate ali nisu mogli da ga pronađu. Otišli su na Vilin izvor, prosuli so oko njega i vilama komskim naredili da Ždralina prizovu pevajući Obilićevim glasom, kako bi ga namamili. Komovi su odjekivali kada je Ždralin izašao iz pećine u kojoj se krio i pošao za dobro poznatim glasom. Konj je prišao jednom od hajduka, Otašu Dabetiću, ržući sa nevericom, te ga hajduci uhvatiše, potkovaše, a komske vile donesoše njegovo izgubljeno sedlo. Ždralin živnu, povrativši snagu ladnom vodom sa izvora i pasući lekovitu travu. Otaš ga je podsećao na Miloša Obilića, a hajduci na kosovske vitezove. Kažu da i dan danas Ždralin jezdi nad Komovima, tražeči svog gospodara i hajduke.
„Moj ždraline, moje desno krilo,
Ali si se ljuto umorio?
Al’ si meni v’oma ožednio?
Pak okrenu bijesna žlralina.
Okrenu ga zlesna nalijevo,
Oćera ga do vode jezera,
Da napoji debela ždralina,
Kad doćera do vode jezera,
Dok mu stade ždralin od mejdana,
A pogleda svoga gospodara,
Ušim’ striže, a zubima grize,
Pak pociknu i dva i tri puta,
Kad mu ciknu ždralin od mejdana,
Tadaj Miloš očim’ pogledao,
I ždralinu svome govorio:
„Što je tebi, moj dobar žlraline
Al’ su vuci al’ gorski hajduci?“
(Miloš Obilić zmajski sin)
Kušlja – konj vojnik
Kušlja je bio slavni konj Hajduk-Veljka Petrovića, slavnog junaka Prvog srpskog ustanka. Hajduk-Veljko je promenio mnogo konja dok nije sreo Kušlju, pravog borbenog konja. Zahvaljujući Kušlji i njegovim vojnim veštinama Veljko je tek tad postao pravi junak od megdana. U mnogim letopisima se navodi da je Kušlja najbolji srpski konj posle bitke na Kosovu i, kao i svi slavni konji, deo je predanja o junaku koji ga je jahao.
Kušlju je Veljko dobio sticajem okolnosti, u jednom noćnom napadu na Turke, u Timočkoj krajini. Tada je zarobljeno dosta Turaka kao i njihov komandant Osman-beg, koji je jahao divnog krupnog sivomrkog konja, trogoca, koga je Veljko odmah uzeo. Konj je ime dobio upravo po nadimku Osman-bega, koji je Veljku otkrio da konj poseduje izuzetne vojne veštine.
Jednom prilikom, Veljko se sukobio sa Soko-pašom u Crnoj reci. U megdanu koji je trajao dva sata, su se sukobili protivnici podjednake snage i sposobnosti, ali ono što je presudilo bile su ne ljudske, no konjske sposobnosti. Kušlja je umeo da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao ubojito zrno, u punom galopu je znao da se naglo ukopa u mestu, pa i da klekne kad treba, kako bi izbegao tursku sablju. Turski konj iznerviran je zbacio sa sebe Soko-pašu, koji se tada našao na zemlji bez oružja, Veljko je dojahao do njega i rekao da mu oprašta život, jer mu je bila važnija pobeda, no sama smrt protivnika. Ali na iznenađenje vojske, pa i samog Veljka, konj je prišao i zadnjim kopitama usmrtio Soko-pašu. Vojske su se razišle bez borbe.
O junaku: Hajduk Veljko Petrović ( oko 1780, Lenovac – oko 20. jul 1813, Negotin) je bio srpski hajduk. U mladosti je bio sluga, ali se posle posle ubistva dva turčina koja su mu napala sestru, odmetnuo u hajduke. Vremenom je postao buljubaša, isticao se u bitkama i priče o njegovoj hrabrosti su se proširile na sve strane. Vojvoda Negotinske krajine postaje 1811, koju će braniti zajedno sa 3000 vojnika do svoje pogibije. Ostale su upamćene njegove reči: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“.
Kušlju je Veljko jahao od 1807. pa sve do svoje smrti. Njegov uspeh u borbama i megdanima se dosta pripisivao baš Kušlji, koji ga je i proslavio kao junaka i pobednika. Nikada nije bio ranjen kad je Kušlju jahao, ali je poginuo bez njega, kada je izašao u rovove da hrabri svoje vojnike. Ubilo ga je tursko puščano zrno. A Kušlja je završio opet u turskim rukama. I tu mu se gubi trag.
Međutim, posle osam godina, videla ga je žena hajduk Veljka Čučuk-Stana, kako vuče ciganske taljige, mršavog, starog i poluslepog. Prepoznavši bivšu gazdaricu po glasu, oglasio se rzanjem. Rasplakavši se, Čučuk-Stana je ciganinu dala 10 dukata, da Kušlju više ne preže u taljige, nego da ga do smrti neguje i hrani. Ciganin jeste uzeo dukate, ali je za njih kupio mladog konja, a Kušlju preprodao drugom ciganinu. Ne zna se kako je svoj život završio najslavniji i najbolji srpski konj posle Kosova.
„Kušlja tlači, sablja seva,
Klikće Veljko, Ture zeva,
O tle čalma, o tle glava,
Al’ pod nebo srpska slava!
Đački rastanak, Branko Radičević)A Veljko odmah u sedlo skoči,
sablju izvadi, pušku otkoči,
potera Turke po bojnom polju,
pažljivo bira bradu što bolju.
Kušlja mu juri poput bure,
oko njih zuje puščana zrna.“
(Hajduk Veljko, Voja Carević)Izvor : www.farmia.rs
Interesuje vas još? Pročitajte drugi deo.
Koji konj je po vama najslavniji? Sećate li se nekih stihova o junacima i njihovim konjima? Podelite to sa nama u komentarima.
