1) Prelazeći put, jedna žaba je upala u brazdu, i koliko god da se trudila da iz nje izađe, jednostavno nije mogla. Čak su joj i prijatelji pomogli, ali ništa nije vredelo. Žaba je već upala u istinski očaj, i gotovo da se pomirila sa svojom užasnom sudbinom. Sledećeg jutra, prijatelji su krenuli videti šta se dešava, iako su znali da je s njom gotovo.  Kada su došli do one brazde, videli su da se žaba uspela iskobeljati iz nje. “Šta se dogodilo? Kako si uspela iskočiti? Izgledalo je nemoguće, ali ti si ipak uspela; daj reci nam, kako ti je to pošlo za rukom?” “Vrlo lako”, reče žaba vedrim glasom. “Kada ste vi otišli, naišao je jedan kamion, i tada sam se zaista morala potruditi iz sve snage.”
 2) Lav je došao do tigra i postavio mu pitanje: “Ko je glavna zverka u prašumi?” Tigar mu odgovori: “Pa, naravno, gazda, ti si glavni – to je svima dobro poznato!” Posle toga, svratio je i do medveda, zgrabio ga i uneo mu se u lice: “Je li, dečko, ko je  glavni?” “Nema potrebe”, reče medved drhteći od straha, “čak ni da se pita – ti si kralj svih životinja!” Kada je to isto pitanje postavio slonu, slon ga je dohvatio surlom za grivu, par puta ga  tresnuo o zemlju i bacio s gađenjem. Otresajući prašinu, lav mu se energično obrati: “Znaš šta – ako već ne znaš odgovor, onda  nema smisla da se tako ponašaš.”
3)Kralj Jajati je umirao – imao je skoro stotinu godina. Kada je Smrt došla da ga odvede, on joj reče: “Zar nije moguće da, umesto mene, uzmeš nekog od mojih sinova? – jer ja se još uvek nisam naživeo, bio sam prezauzet poslovima u kraljevini. Potpuno sam zaboravio na mogućnost da ću morati umreti. Veruj mi, još uvek nisam živeo – zaista je okrutno ako me sada odvedeš, jer onda su sve moje prilike ugašene. Služio sam ljudima, vladao sam za njihovu dobrobit, i stvarno nije pošteno da umrem baš sada. Zbog toga, red je da se smiluješ”. Smrt mu reče: “Što se mene lično tiče, sve je u redu. Ali, morao bi priupitati i svoju decu”.Kralj nije imao drugog izbora – a ionako je imao na stotine sinova. Upitao je najstarijeg, ali, kao što se zna, što je čovek stariji to je lukaviji, pa se zbog toga najstariji sin nije složio s očevim predlogom. Doduše, saslušao ga je pažljivo, ali nije pristao na takvu vrstu razmene. Kada je njegov najmlađi sin – dečko koji je imao samo šesnaest godina – čuo želju svog oca, bez
razmišljanja je rekao: “Ja pristajem”. Čak je i Smrt osetila sažaljenje prema tom dečaku, jer ako starac od preko sto godina nije živeo, šta onda reći za dečaka koji nije uzrastao ni do punoletstva? Zbog toga se Smrt obratila dečaku: “Ti nemaš pojma šta radiš – još uvek si naivan i mlad. Tvojih devedeset i devetoro braće nisu odgovorili na očev predlog. Neki od njih imaju sada već sedamdeset, sedamdeset i pet godina. I oni su starci, i uskoro će umreti; to je pitanje dana ili meseca. Zbog čega si se ti žrtvovao? I to baš ti, koji si najmlađi!”
Dečak reče: “Ako moj otac nije živeo – a bio je u životu toliko dugo – kako se ja mogu nadati da ću ikada živeti? Čitava stvar izgleda mi beznadežna i potpuno besmislena. Dovoljno mi je da shvatim da mom ocu nije pomogao ni čitav ljudski vek. Pa, čak i da živim više od sto godina, ne  čini mi se da ću zaista moći proživeti svoje dane u potpunosti. Mora postojati i neki drugi način življenja, jer izgleda da se kroz život ne može živeti. I, ko zna, možda će smrt biti životnija čak i od samog života. Zbog svega toga, dopusti mi, molim te, da umrem umesto oca”. To je ono do čega svaki sannyasin treba doći: “Ako ne mogu živeti kroz ego, onda ću proživeti svoj život kroz njegovu smrt”.I tako je Smrt morala preuzeti dečaka, a kralj je mogao živeti još čitav vek. Kada je Smrt došla po njega, bio je skoro iznenađen: “Kad pre? Ko bi rekao da je već prošlo stotinu godina? Mislio sam da je taj period veoma dug, i zbog toga se nisam mnogo zabrinjavao. Ja se još uvek nisam naživeo. Pokušavao sam, doduše, i planirao, takođe, i sada je sve spremno – taman sam počeo živeti, a evo tebe opet. Zaista si došla pre vremena”. I ista se stvar dogodila desetak puta: umesto oca, smrt je uzimala sinove, tako da je kralj imao vremena koliko god hoće.  Kada je napunio hiljadu godina, Smrt je došla i upitala ga neposredno: “Imaš li sada neku novu ideju? Da li da opet uzmem jednog od tvojih sinova?” Ne, više ne”, reče kralj. “Sada znam koliko je vreme nevažno. Ne radi se o vremenu, nego o umu. Stalno sam upadao u iste zamke, i tako sam se navikao da upropašćavam i svoj život i svoje biće. Sada sve te stvari – životi sami o sebi – ne mogu mi pomoći.” Jajati je neke stvari zapisao, da bi pomogao budućim generacijama koje se još uvek nadaju:“Mada sam živeo preko hiljadu godina, nisam mogao zaista živeti – i to samo zbog uma. On je uvek bio upućen na budućnost, te sam stoga stalno iznova bio prisiljavan propuštati sadašnjost. A šta je život ako ne ovde i sada?”
 
4) Neka žena je nosila torbu u kojoj je bilo mnogo viskija u nekoj boci. Pošto je prelazila iz jedne  zemlje u drugu, carinik ju je zaustavio i upitao je šta nosi u tolikoj torbetini. “Svetu vodicu”, odgovori skrušeno. Carinik je bio nešto sumnjičav, i nije poverovao. Ljudi koji su povezani s religijom uvek stvaraju podozrenje. Dobro, neka je i vodica, ali zašto ono “sveta”? Kada je otvorio balon i pomirisao viski, carinik je bio zapanjen.“Što ste ono rekli”, namršti se on, “ – sveta vodica?”Žena se nevino nagla nad balonom, i kada je pomirisala viski, raširila je ruke i uzviknula: “O Bože, još jedno čudo!”
5) Jednom sam čuo: neki naučnik bio je na pragu velikog otkrića: kada bi pronašao samo još jedan ključ, znao bi kako da napravi dijamante. Sve su mu tajne bile razotkrivene, osim te jedne, jedne jedine. Radio je strahovito puno, upinjao se iz sve snage, ali do konačnog razrešenja kao da nije mogao doći. Tad mu je neko iz njegovog društva predložio: “Zašto rasipaš život bez potrebe? Čuo sam da na Tibetu postoji žena koja zna sve tajne u vezi dijamanata. Pošto ima sve odgovore, zašto ne bi pokušao da pronađeš tu ženu i da joj jednostavno postaviš pitanje koje te toliko interesuje ? Ovdje samo gubiš vreme”.  I čovek je na kraju poslušao… Bilo je teško pronaći onu premudru ženu; trebalo mu je nekoliko godina traganja, nekoliko puta život mu je visio na koncu, ali, bilo kako bilo, ipak ju je pronašao. Jednog jutra zakucao je na njena vrata. Mudra žena mu je otvorila vrata, a naučnik je  bio zapanjen – ona ne samo da je bila nešto najplemenitije i najlepše što je on ikada video svojim očima, već je čitava njena pojava bila pozivajuća, i kao da joj je iz očiju dolazio onaj zavodnički poziv: “Priđi bliže, još bliže, još bliže”.  Rekla mu je: “Dobro je da si napokon stigao. Moj muž trenutno nije kod kuće, i ovo je pravilo: možeš me pitati samo jedno pitanje, i ja ću na njega dati tačan odgovor. Zapamti, možeš mi postaviti samo jedno pitanje; na svako drugo nećeš dobiti odgovor”. “Kada ti se vraća muž?” uspeo je promucati zaluđeni naučnik.
6) Neki mladić došao je kod Sokrata, velikog filozofa, postavljajući pitanje na koje nije mogao naći zadovoljavajući odgovor: “Reci mi, molim te – da li se trebam oženiti ili da svoj vek provedem kao usamljenik?”  I zaista, mladić je to pitanje postavio pravom čoveku! – jer je poznato da se Sokrat silno napatio u braku. Imao je ženu, Ksantipa joj je bilo ime, i Ksantipa je bila poznata kao najopasnija žena u čitavoj istoriji ljudskog roda. I činjenica je da je Sokrat u tom braku bio pravi velikomučenik: ona je radila sve moguće i nemoguće stvari, vladala je na ovaj ili onaj način – pa čak ga je gađala stvarima koje bi joj se u trenutku besa našle pri ruci. Jednom mu je prilikom sasula vreli čaj u lice, i Sokrat je ostao ispečen do kraja života. Dakle, mladić nije mogao naći stručnijeg čoveka po pitanju braka i međuljudskih odnosa. On je zaista znao sve u vezi toga.  Sokrat mu je odgovorio: “Znaš šta, sine moj. Čovek bi se u svakom slučaju, morao oženiti. Drugim rečima, ti bi morao sklopiti brak zaista. Ako ti žena bude dobra, bićeš  srećan, a ako bude loša postaćeš filozof. Uglavnom, imaćeš koristi i u jednom i u drugom slučaju”.
7) Jednom su sudili Mula Nasrudinu, i kada je ušao u sudnicu, pogledao malo okolo sebe: dvanaest žena je sedelo u poroti! Istog trenutka,  Nasrudin je pred sudiju pao na kolena: “Priznajem! Sve priznajem! Ja nisam u stanju ni u šta ubediti ni onu jednu ženu koju imam u kući… a sada  ovde dvanaest žena? Neverovatno! Počinio sam sve zločine koje mi pripisujete. Eto, sve priznajem -nema potrebe da porota odlučuje”.
 
8) Mula Nasrudin je imao velike probleme, jer se zadužio kod mnogih ljudi, a novca nije imao da vrati dug. Pošto nije znao kako da se izvuče, upitao je svog advokata za savet, a ovaj mu je predložio da proširi vest da je umro. Na taj način, svi će misliti da je s tim gotovo, a on će se moći preseliti u drugi grad i početi život ispočetka, a zelenaši mu više ne bi stvarali nevolje.
Nasrudin ga je poslušao, i tako je sahrana počela. Nalazio se u kovčegu, i na ispraćaj su došli i gotovo svi ljudi kojima je dugovao silan novac. Jedan od zelenaša se oprostio od njega, i drugi mu je poželeo sretan put, isto je bilo i s trećim, četvrtim, i sve tako do osmog. Međutim, deveti je, izvlačeći pištolj, uzviknuo: “Nasrudine moj, znam da si mrtav, ali samo da bi mi bilo lakše, ispaliću ti metak u čelo!”  Nasrudin je pretrnuo od straha. “Ama, jesi li lud, čoveče”, povika ovaj dižući poklopac, “pa vratiti ću ti sve do dinara”.
9) Neki je čovek utrčao kod psihijatra i uzviknuo, sav preplašen: “Doktore, pomozite mi, pamćenje me izdaje u potpunosti. Ne mogu se setiti ni onih stvari koje su se juče dogodile. Ne mogu upamtiti ni šta sam jutros radio. O Bože, pa ja ludim! Pomozite mi, molim vas”.
Psihijatar ga je upitao: “A kada se problem počeo javljati? Kada ste postali svesni tog problema?” “Kog problema?”, začudi se čovek.
10) Neki učitelj je upitao dečaka čiji je otac bio pastir “Reci mi mali… Ako imaš deset ovaca, i ako kojim slučajem jedna od njih skoči u provaliju, koliko će ovaca ostati u životu?”
“Nijedna”, odgovori mali kao zapeta puška.
“Ama o čemu ti to govoriš?”, začudi se učitelj. “Ovo je aritmetički problem. Pazi, imaš deset ovaca, i samo jedna jedina skoči – pa koliko ih onda preostane?”“Nijedna”, ponovi dečak. “Vi možda znate aritmetiku, ali ne poznajete ovce. One se uvek kreću u gomili: ako jedna skoči u provaliju, sve će pasti na dno”.
11) U jednoj maloj kancelariji gazda je ispričao jednu istrošenu staru anegdotu koju je inače pričao već više puta. Svi su se smejali – morali su se smejati. Svima je inače to bilo dosadno, ali gazda je gazda. I kada gazda ispriča vic, ima da se smejete, to je deo službe. Samo se jedna daktilografkinja nije smejala, sedela je kruto, ozbiljno. Gazda je rekao: “Šta je sa tobom? Zašto se i ti ne smeješ?”  Ona mu tada reče: “Ja odlazim ovog meseca.”
12) Kada je jedno dete pošlo prvoga dana u školu, majka ga je, po povratku, upitala: “Što si naučio u školici?”
“Naučio sam kako se zovem”, odgovori mali.

“Kako to misliš – naučio si kako se zoveš”, zabrinula se majka. “Pa zar to nisi znao od pre?”“Nisam, jer sam tamo po prvi put shvatio da se ne zovem “Nemoj”, a bio sam ubeđen u to: “Nemoj ovo, nemoj ono, nemoj ići tamo, nemoj raditi to i to”, pa sam tako pomislio da je to moje ime. U školi su mi rekli da se ne zovem tako”

 

13) Čuo sam priču o čoveku koji je ostao neženja čitav svoj život jer je tragao za perfektnom ženom. Kada je bio sedamdesetogodišnjak netko ga je upitao: “Ti si puno putovao. Od Kabala do Katamandu, od Katamandua do Goe, od Goe do Pune si tragao. Kako da nisi našao savršenu ženu, pa baš ni jednu? Starac je postao veoma tužan: “Da, jednom sam došao blizu takve savršene žene.” Ispitivač reče: “Šta se tada dogodilo? Zašto se nisi oženio?”Tada je on postao još tužniji: “Što da se radi? Ona je tragala za savršenim muškarcem.”
14) Optimista je čovek koji jutrom prilazi prozoru i kaže: “Dobro jutro, Bože!” Pesimista je čovek koji prilazi prozoru sa rečima: “Bože, jutro je?”
15) Kadija Nasrudin je bio zainteresovan za jednu devojku, ali je sa devojkama bio loše sreće. Ni jedna ga nije volela. A trebao se naći sa devojkom po prvi put, pa je pitao prijatelja, “U čemu je tajna? Divan si sa ženama. Jednostavno ih hipnotiziraš, a ja uvek grešim – daj mi savet. Prvi put idem na sastanak sa tom devojkom i odaj mi tajnu.” Prijatelj mu je rekao, “Upamti troje: uvek pričaj o jelu, porodici i filozofiji.” “Zašto o jelu?”, upita Kadija.
Prijatelj reče, “Pričam o hrani jer se onda devojka dobro oseća – jer je svaka žena zainteresovana za hranu. Ona je hrana za dete, hrana je za čitavo čovečanstvo, pa je u osnovi zainteresovana za hranu.”
Kadija reče, “U redu. A zašto porodica?” Čovek reče, “Pričaj o njenoj porodici pa će ti namere izgledati časne.” Onda Kadija upita, “A zašto filozofija?” Čovek reče, “Pričaj o filozofiji – tada žena oseća da je inteligentna.” Tako je Kadija požurio. U trenu kad je video devojku, upitao je, “Zdravo, voliš li rezance?” Zatečena, devojka reče, “Ne!” Kadija postavi drugo pitanje, “Imaš li brata?”
Devojka se još više začudi… “Kakav je ovo sastanak?” Reče, “Ne!”
Kadija se na trenutak zbuni: “Kako početi o filozofiji?” Ali je počeo – bio je zbunjen samo tren, i upita, “Da imaš brata, da li bi on volio rezance?”
 
16) Mula Nasrudin je toga dana napunio devedeset i deveti rođendan. Neki reporter iz lokalnog časopisa došao je da ga intervjuiše, zbog toga što je Nasrudin bio ubedljivo najstariji čovjek u selu. Nakon razgovora, reporter mu je na rastanku rekao: “Nadam se da ću biti u stanju doći i dogodine, kada napunite sto godina”.  Zašto da ne, mladiću moj”, reče mu Nasrudin prijateljski. “Ti mi izgledaš dosta zdravo za svoje godine”.