Terry je boravio u Japanu proučavajući borilačku veštinu aikido. Jednog poslepodneva vraćao se vozom kući, kada je u vagon ušao ratoborni, divovski, vrlo pijani i uprljani radnik. Teturajući se, taj je muškarac počeo terorizovati putnike: vičući psovke, najpre je zamahnuo prema nekoj ženi koja je u krilu držala dete, zbog čega je ona gotovo pala na stariji par koji je potom ustao i pridružio se masovnom begu na drugi kraj vagona. Pijanac je još nekoliko puta besno zamahnuo šakama promašujući cilj, a potom je uz urlik ščepao metalni stup u sredini vagona i pokušao ga iščupati iz nosača.

U tom se trenutku Terry, budući da je svakodnevno po osam sati vežbao aikido i bio u vrhunskoj formi, osetio pozvanim umešati kako neko ne bi ozbiljno stradao. Ali. tada se priseti reči svoga učitelja: “Aikido je umeće pomirenja. Ko god je spreman na borbu prekinuo je svoju vezu sa svemirom. Pokušaš li dominirati ljudima oko sebe, već si poražen. Proučavamo načine razrešavanja sukoba, a ne njihova započinjanja”.

Terry se takođe prisetio da je još tokom prvih predavanja obećao učitelju da nikada neće započinjati borbu i da će svoje borilačke veštine koristiti samo u obrani. Sada je konačno video priliku da u stvarnome životu iskuša veštinu aikida. A ovo je bila opravdana situacija. I tako je Terry, dok su ostali putnici nepomično sedeli na svojim mestima, ustao, polagano i promišljeno.

Ugledavši ga, pijanac je zaurlao: “Aha! Stranac! Dobro će ti doći podučavanje o japanskom bontonu!”, i tada se počeo spremati za napad na Terryja. Ali upravo u trenutku kada se pijanac pripremao načiniti prvi korak, neko je iz sve snage, neobično radosnim glasom, gotovo kriknuo: “Hej!” U tom poviku bilo je vedrog prizvuka zbog kojeg je izgledalo da je taj neko upravo neočekivano prepoznao dragog prijatelja. Pijanac se iznenađeno okrenuo i ugledao sićušnog Japanca, otprilike sedamdesetogodišnjaka, koji je sedeo odeven u kimono. Starac je razdragano i radosno posmatrao pijanca, pozivajući ga laganim pokretom ruke i vedrim: “Dođi”.

Pijanac mu je prišao uz svadljivo: “Zašto bih, dovraga, trebao razgovarati s tobom?”. U međuvremenu, Terry se spremao za obaranje pijanca u slučaju da načini i najmanji nasilni pokret.
“Šta si pio?”, upita starac, s puno radosti promatrajući pijanog radnika.
“Pio sam sake, a tebe se to nimalo ne tiče”, zaurlao je pijanac.
“O, pa to je divno, upravo čudesno”, odgovori mu starac srdačnim tonom. “Znaš, i ja volim sake. Svake večeri moja supruga (a njoj je sedamdeset i šest, znaš) i ja zagrejemo bočicu sakea, iznesemo je u vrt i onde sedimo na staroj drvenoj klupi…” I tako je nastavio pričati o jabuci u svome dvorištu, o svome vrtu, o večernjem uživanju u sakeu.
Dok je slušao starca, pijančevo je lice postajalo sve blaže, šake mu više nisu bile onako stisnute: “Da… i ja volim jabuke”, rekao je.
“Da”, reče starac živahnim glasom, “uveren sam da imaš divnu suprugu”.
“Ne”, reče radnik. “Žena mi je umrla…” Jecajući, počeo je pričati tužnu priču o tome kako je izgubio suprugu, dom, posao, o tome kako se stidi samog sebe.

Voz se tada zaustavio na Terryjevoj stanici. U trenutku kada je izlazio, osvrnuo se i začuo starca kako poziva pijanca da mu se pridruži i potanko mu ispriča sve o sebi. Tada je ugledao i pijanca kako se ispružio na sedištu, držeći glavu u starčevom krilu.”

Izvor: “Emocionalna inteligencija” autor Daniel Goleman