Da ne treba odustajati od svog cilja, da treba slediti sebe, i ići pravim putem, dokazuje srpski glumac, Nikola Bulatović, koji je svoju muzičku karijeru započeo sa svojih pet godina u Kopenhagenu, gde je i rođen. Potom došao u Beograd, i počeo da se bavi glumom.

 

Prosperiraj: Rođeni ste u Kopenhagenu, gde ste započeli svoju muzičku karijeru, šta Vas je nateralo da pređete sa muzike na glumu?

“Rođen sam u Kopnhagenu, ali sam se jako brzo doselio u Beograd. Pošto mi je otac bio muzičar i putovao po Evropi i imao svoje bendove, sticajem okolnosti, po kući smo svirali i pevali, i tako je otkriven moj talenat. I onda su me predložili PGP-u RTB-u, tadašnje 1977. godine, pravili su jednu kompilaciju, gde su očevi i majke pevali sa svojom decom, i ja sam tada otpevao jednu pesmu gde su se oni oduševili i ponudili mi ekskluzivni ugovor, onda sam kao klinac izdao tri albuma, 1979, 1982, 1985.  Kasnije sam uradio još neka dva albuma. Tada su bile sve ploče i kasete, nije bilo diskova. Otišao sam u vojsku, i 1992. po povratku u Beograd, upisao sam PMF, gde sam išao nekih godinu dana. Završio sve u roku i shvatio da to, jednostavno, nije za mene. Nikada nisam imao kontakata sa glumom, niti bilo ko iz moje porodice. Otišao sam na FDU i na moju veliku radost, uspeo sam da od 620 ljudi u širem izboru uđem u 23 u užem krugu, i  na kraju u tih desetak, koliko nas je bilo finalno odabranih. Prve dve godine u klasi prof. Milenka Maričića, da bi nas u trećoj preuzeo Branislav Mićunović, kod koga sam i diplomirao.”

 

Prosperiraj: Koji trenutak pamtite sa akademije?

“Sa akademije se pamte svi  trenuci, ali, mozda je nekako taj upis, pošto, ja uopšte nisam znao koliki je to pritisak kod nekih ljudi, koliko je to nemoguće upisati, koliko sve mora da vam se spoji,..i zvezde i taj trenutak, i da tog dana budete dobri i opušteni. Tada sam upoznao kolegu kada sam došao i pogledao spisak, ko je prošao. Ja nisam imao taj pritisak toga, ako se ne desi to, idem dalje. I kada sam video sebe na listi….I završni ispit koji sam uradio, to je bila monodrama “Mali princ”.

Nikola kroz smeh dodaje “Ovo između, to znaju samo oni koji su bili sa mnom.”

 

Prosperiraj: Pored toliko predstava koje ste odigrali, mjuzikl “Glavo luda” je, mozda, najnoviji i najpopularnij komad. Kakva je saradnja bila sa Zdravkom Čolićem?

“Pa, nije najnoviji. Ta predstava je izašla  2012., posle toga je bilo dosta predstava do poslednje “Fantom iz opere”, “Slatka Čeri.” Tako da je to moj, da tako kažem, rediteljski prvenac, to je nesto što je za mene bilo novo u mom pozorišnom životu. Tu se pojavljujem kao koautor teksta.’’ Nikola dodaje, da se sa Čolićem sastajao na tajnim mestima, gde niko nije znao da će se sastajati, kako bi na miru razgovarali o komadu. “Glavo luda” je jedna izmišljena priča.  Zdravko Čolić je bio oduševljen idejom i samom ekipom predstave. Naravno, i postupkom samog Nikole Bulatovića da ga obavesti da se priprema ovakav spektakl na sceni pozorišta na Terazijama.

’’Čola nije bio na premijeri, jer tada je bilo gužve, bio je na nekoj od predstava, sakrivao se u ložama. Imao je kačket na glavi. Otišao je pre kraja predstave, ja sam ga, lično, izvukao jer. inače, predstavu niko ne bi ni gledao.”

Prosperiraj: Savet ljudima koji tek ulaze u svet glume?

“Savet ljudima koji tek počinju da se bave glumom. Ništa, da prate svoje ideje, svoje želje, da budu jako uporni I da ne odstupaju od onoga što zamisle. Ako su zamislili negde sebe, da idu svojim putem, da poštuju svoje kolege”

 

Nakon završenog intervjua, Nikolu smo ostavili da se priprema za još jedno u nizu izvođenje mjuzikla “Glavo luda” i zakazali novi intervju sa još jednom mladom nadom Srpske glumačke scene, kasnije i uživali u predivnom mjuziklu i predivnim pesmama, nase muzičke zvezde Zdravka Čolića.