Jednom sam oko 3 sata popodne vozio dvosmernim putem s četiri trake. Nije bila velika gužva i vozio sam desnom trakom, kad odjednom ubaci se jedan auto ispred mene, i potom naglo zakoči. Moj prvi poriv je bio da mu zatrubim svom snagom i pokažem srednji prst. Moj unutrašnji glas mi je govorio: „Koji kreten … uleteo mi je k’o manijak. Baš ga briga za mene i za druge iza mene koji smo morali nagaziti svoje kočnice kako bismo izbegli nesreću. Baš ga briga što je skoro izazvao nesreću. Nije čak ni koristio žmigavac“! U deliću sekunde odvijao se ovaj monolog u mojoj glavi.
Zatim, umesto da reagujem impulsivno, počeo sam brojati do 10. Kako sam brojao, počeo sam jasnije razmišljati, moj bes se smanjivao i počeo sam se pitati zašto je to vozač učinio. To je tehnika koju sam naučio kad smo vežbali kontrolisati impulse na radionici emocionalne inteligencije. Što sam više uključivao svoj razum, to su mi emocije bile slabije. Do trenutka kad sam završio s brojanjem, moje misli su uspostavile potpunu kontrolu nad emocijama.
Tada sam čuo sirenu hitne pomoći koja je vozila u levoj traci, onoj iz koje se ovaj vozač tako naglo prestrojio u moju. Sigurno ju je čuo pre mene, i kao odgovoran i uljudan čovek brzo se sklonio s puta u moju traku. Pre samo nekoliko trenutaka sam mislio da je idiot, a tada sam shvatio da sam bio u potpunoj zabludi. Kako bi mi bilo žao da sam ga počastio prostačkim gestovima! Zahvaljujući emocionalnoj inteligenciji, dobro da ga, u izlivu besa i ne obazirući se, nisam pokušao zaobići jer bi udario u ambulantna kola kojima se ovaj sklanjao.
Izvor: The Other Kind of Smart by Harvey Deutschendorf
Druge inspirativne priče iz života
