Jedan čovek je javno vređao jednog mudraca : – Ti si bezbožnik ! Ti si pijanica ! Lopov!
On se kao odgovor tim uvredama samo nasmešio.
Jedan kicoš obučen u najbolje odelo posmatrao je tu scenu pa mu reče:
– Kako možete tolerisati tako nešto? Zar vas ne bole te njegove reči?
On se ponovo nasmešio i reče: – Idemo kod mene, želim da vam darujem nešto.
Kicoš ga je pratio do prašnjave drvene sobe .
Mudri čovek je upalio svetlo i počeo da pretura po ormaru, gde je pronašao potpuno bezvredan dronjavi kaput.
On ga baci na kicoša i kaza mu:
– Probajte, to će vam sigurno odgovarati.
Kicoš je uzeo kaput, pogledao u njega i ogorčeno rekao: „Šta će mi ove prljave krpe? Ja sam dobro obučen, Vi ste sigurno ludi !“ I bacio mu kaput nazad .
„Vidiš, – mudrac reče, – „Vi ne želite da prihvatite ove prljave krpe. Slično tome, ja nisam želeo da prihvatim te prljave reči koje je čovek uputio meni.“
Jako lepo objasnjenje sam nasla na netu, mislim da je bila Selma Hajek, dok je pricala i o jezickim barijerama. Uvrede na jeziku koji ne govorimo nam ne bi tesko pale, jer tim recima prosto ne dodajemo tezinu. One u nasim mislima nemaju smisao, nemaju znacenje i tezinu. Na isti nacin, sve sto nam je toksicno, sve sto dozivimo kao komentar samo bi trebalo da imamo praksu da tim recima oduzmemo vaznost.