Ivan Đurić je član benda(bendžo) Irish Stew. Ima samo 29 godina, 4 albuma iza sebe,  energiju za raketni pogon, a entuzijazma i harizme za izvoz. Ako se dosad niste upoznali sa Ivanom Đurićem i grupom Irish Stew, krajnje je vreme da nadoknadite propušteno.

Prosperiraj: Recite nam nešto više o sebi. Verujem da bi publiku interesovalo zašto ste baš izabrali bendžo?

Zapravo je to jedna vrlo jednostavna priča. Od detinjstva imam dve strasti, dva kontinuirana interesovanja – muziku i politiku. Kad smo napravili bend imao sam 14 godina, od šesnaeste-sedamnaeste se bavim aktivizmom. Ta dva sveta se mnogo ne poklapaju, ali su komplementarni. Studirao sam dva fakulteta, međutim nijedan još uvek nisam završio, uskoro ću – nadam se.

Prosperiraj: Kako je došlo do toga da pre 14 godina nastane grupa Irish Stew? Ko je “najzaslužniji” za to? 

U to vreme, dakle 2003. godine, u Beogradu je postojala jaka irska scena, ljudi su se okupljali, razmenjivali diskove, knjige, stalno su se organizovale žurke. U toj ekipi se izdvojilo par entuzijasta – Bojan, Neša i Meda – koji su rešili da naprave bend. Mene su pokupili na terenu za basket, da sviram bas gitaru. Jedina kvalifikacija mi je bila što mi je otac bio basista, nisam imao pojma da sviram bas, tada sam svirao samo gitaru. Tako je krenulo, pola godine kasnije sam krenuo da sviram bendžo, jer nam je to nedostajalo u bendu.

Prosperiraj: Kako uspevate da održavate bend, jer ipak se ipak postava benda nije nešto mnogo menjala? Drugim rečima, koji je vaš tajni recept kojim održavate tim srećnim na duže staze?

Zapravo, iz originalne postave koja je svirala na prvim nastupima, tu smo samo nas trojica, kroz bend je prošlo još desetak ljudi. Ono što nas okuplja i održava, uprkos zaista nezavidnoj situaciji na alternativnoj muzičkoj sceni, jeste zajednička vizija zbog čega se bavimo muzikom i na koji način to želimo da radimo. Od samog početka znamo da u muzici nema novca, i tome se ne nadamo, niti mislimo da će irska muzika postati najpopularniji žanr. Uživamo u tome da se izrazimo kroz muziku koju stvaramo, da se izrazimo na bini, i da to delimo sa publikom.

Prosperiraj: Imate li neku zanimljivu anegdotu da podelite sa našim čitaocima?

Svi znaju da su irska muzika i pivo nerazdvojne kategorije. Osim hrvatske policije. Zaustavili su naš kombi pre nekoliko meseci, kad su videli da smo muzičari, odmah su krenuli da traže drogu, neuspešno naravno. Onda smo im sve objasnili, čak i ponudili pivom, ali nisu baš bili raspoloženi. Svako putovanje ima neku svoju anegdotu, razmišljamo o tome kako to da ovekovečimo.

Prosperiraj: Ko vam je najdraži u bendu, i zašto?

Bojan je motor i šasija našeg benda, od prvog dana. Svima je inspiracija, ne samo publici.

Prosperiraj: Imate li omiljenog pevača/grupu, i ako imate zašto su vam baš oni omiljeni­?

Nije tajna da je Morrissey moj omiljeni izvođač. Verujem mu dok peva, to je jedan od najvažnijih razloga. Mešavina najtoplijih emocija i najtvrđeg britanskog cinizma i predivne predivne muzike. Ne slažem se baš sa njegovim političkim stavovima, ali se divim njegovom upornom razbijanju tabu tema, za koje je platio veliku cenu.

Prosperiraj: Imate li omiljenu knjigu? I da li stižete da pročitate koji naslov?

Trilogija o Zadužbini Isaka Asimova je nešto što bih mogao da izdvojim, ako baš moram. Previše knjiga u poslednje vreme ostavim na polovini, pa počnem nešto drugo. Možda je poremećaj pažnje, a možda previše vremena trošim na druge stvari.

Prosperiraj: Da li imate omiljeni film?

Omiljeni film je svakako 2001: Odiseja u svemiru. To gledam barem jednom godišnje, većinu replika znam napamet. Mislim da ću baš sad opet da ga pogledam.

Prosperiraj: Šta mislite o današnjoj muzičkoj sceni u Srbiji, i u svetu?

Muzička scena nije ni bolja ni lošija od ostalih društvenih tokova. Sa jedne strane imamo inflaciju sadržaja, a sa druge potpunu bezidejnost i nepostojanje inovacija. Čujem da je hip hop scena dinamična i osvežavajuća, ali to još uvek ne pratim. Slično je i u Srbiji. Umrtvljenost celog društva se preslikava i na muziku.

 Prosperiraj: Jedna od najpopularnijih pesama benda Irish Stew “Take me high” umalo da se ne nađe na albumu. Kako to objašnjavate?

Uvek se trudimo da sa novim pesmama donesemo nešto novo i drugačije u zvuku. Take me High je bio takav pokušaj, ali je većina benda mislila da smo preterali, da je previše komercijalna pesma, možda previše tra-la-la za naše standarde. Na kraju smo ipak odlučili i da je stavimo na album, čak i da snimimo spot za nju, i to je bio pun pogodak. Nemaju mejnstrim popić bendovi monopol na lake note i akorde, umemo mi to bolje.

Prosperiraj:  U ovoj 2017. godini obradovali ste nas četvrtim albumom “City of Grigs.” Koja je vaša omiljena pesma sa tog albuma?

Prvi izbor za sada – Heavier Than Sin. Drugačija je od svega što smo radili do sada, mračna i dinamična u isto vreme.

Prosperiraj: Angažovani ste u Inicijativi mladih za ljudska prava, svirate u bendu, i pritom ne propuštate ni jedno drugo dešavanje. Kako vam polazi za rukom?

Nažalost, propuštam mnogo dešavanja koja bih u nekom idealnom svetu stigao da posetim, obiđem. Imam tu sreću da se u životu zaista bavim gotovo isključivo stvarima koje zaista volim, i zbog toga je sve lakše.

Prosperiraj: S obzirom na to da 2018. ulazite u petnaestu godinu postojanja, da li ćete publiku obradovati nekim koncertima?

Očekujemo da 2018. godina bude koncertno najaktivnija od naših početaka. Promovišemo album, slavimo 15. rođendan, pokušaćemo da obiđemo svako mesto u regionu gde ima ljudi koji nas vole, ali takođe i da premijerno posetimo neke nove gradove i države, pre svega u Evropi.

Verujem zaista da je pred nama najbolja godina u celoj karijeri.

Prosperiraj: Koji su vaši lični ciljevi za Novu 2018?

Da napredujem u šahu, da se vratim sviranju klavira i da ne oćelavim u potpunosti.