Rođena sam i odrastala u komunizmu, potom u socijalizmu. Učena mimo vere, sujeverja, bilo kakvih običaja i rituala. Sa ponosom nosila kapu i maramu, pevušila u ritmu koračnice i crtala scene iz NOB -a na časovima likovne kulture.
A svaki put kada bih pošla u suret nekom meni važnom događaju, moja baka je posipala bokal vode za mnom. Ili, ako bih nešto zaboravila, govorila je: “Ne vraćaj se, doneću ti ja, ili, ako baš moraš, pogledaj se u ogledalo pre nego ponovo izađeš.”
Moja baka nije imala ni internet, ni “hiljadu” tv kanala u punoj hd rezoluciji. Zabavljala me je onako kako je znala, izmišljajući priče ili pričajući mi one koje je kao dete slušala. Od nje sam prvi put čula o htonskim bićima, i iskreno, i danas ih se pomalo plašim.
Ovako je ona meni govorila, mimo nauke i Darvina, stvarajući čaroliju davnih vremena:
Nekada davno, živela su braća u ljubavi i slozi. Ali, jednog dana, jedan od braće, odluči da mimo znanja ovog drugog, pomeri međe i prisvoji deo zemlje. Drugi brat, došavši na njivu da radi, primeti da je nešto manja i da je mu je brat oduzeo deo onoga što mu nasleđem pripada. Odmah se uputio u kuću bratovljevu da vidi o čemu se radi, no ovaj ga dočeka sa tvrdnjom da je sve u redu i da međe stoje baš tamo gde treba da budu. Videvši da na ovaj način neće ništa da postigne, čovek odluči da se obrati vlastima. I sudije rekoše kog će dana doći da razreše situaciju. A ovaj brat što je prisvojio tuđu zemlju imao je dete. Pa se doseti da na noć pre nego što dođu sudije, zakopa to dete u zemlju i reče mu: “Kada budem pitao – zemljo, čija si, ti odgovori – tvoja sam.” I tako i bi. Dođoše sutradan sudije na njivu kao i braća. Posle kraćeg ubeđivanja i prepirke, brat koji je zakopao svoje dete predloži da pitaju zemlju čija je. Sudije se pogledaše, ali kako nije bilo drugog rešenja, prihvatiše predlog. Zato brat koji je zakopao svoje dete brže bolje postavi pitanje: “Reci, zemljo, čija si?” Onda se začu glas iz zemlje: “Tvoja sam, tvoja sam.” Odgovaralo je dete po dogovoru. Kad su čuli glas deteta, sudije presudiše u korist ovoga što je zemlju uzeo i odoše. Sa prvim mrakom, čovek se vratio na njivu i krenuo da otkopava dete, ali što je više kopao dete je sve više bežalo. Tako on ostade bez deteta, ali svet dobi krtice.
I zaista, kada vam se ukaže prilika, zagledajte malo bolje krtičije šape.
Kasnije nam vratiše i veru i običaje, i sujeverje i ritual, pa sada, eto, mogu otvoreno da govorim o tome, za neke sledeće generacije.